U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Biljane Dragojević i Jasminke Stanojević, članova veća, u parnici tužioca D.K. iz U., čiji je punomoćnik D.P., advokat iz U., protiv tužene V.b. AD N.S., Filijala P., čiji je punomoćnik N.N., advokat iz Č., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3119/13 od 16.01.2014. godine, u sednici održanoj 17.11.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3119/13 od 16.01.2014. godine.

ODBIJA SE zahtev tužene za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Požegi P1 482/13 od 23.09.2013. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi rešenje tužene br. 01.1874/210-HR od 15.08.2011. godine kojim mu je otkazan ugovor o radu br. 1-2871/4903-1 od 29.09.2013. godine i da se naloži tuženoj da ga vrati u radni odnos. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka od 304.500,00 dinara.

Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom Gž1 3119/13 od 16.01.2014. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu.

Tužena je odgovorila na tužiočevu reviziju.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba prničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tužene na poslovima specijalnog saradnika za potrošačke kredite u filijali P.. Upravni odbor tužene doneo je Predlog programa rešavanja viška zaposlenih 24.06.2011. godine zbog tehnoloških, organizacionih i ekonomskih promena. Ovaj Predlog je dostavljen Nacionalnoj službi za zapošljavanje i sindikatu, koji su dali svoje mišljenje. Dana 20.07.2011. godine Upravni odbor tužene je usvojio Program rešavanja viška zaposlenih, sa konačnom listom viška zaposlenih, na kojoj je bio i tužilac. U članu 3. tačka 3. ovog Programa navedeno je da je zbog smanjenog obima posla došlo do potrebe smanjenja broja izvršilaca, tako da je broj zaposlenih u filijali P., na poslovima proizvoda za stanovništvo, smanjen za jednog izvršioca. Članom 5. Programa predviđeno je da je osnovni kriterijum za određivanje zaposlenih za čijim je radom prestala potreba rezultat rada zaposlenog, koji se utvrđuje na osnovu obrazložene ocene neposrednog rukovodioca. Svi zaposleni su ocenjeni, a tužilac je dobio ukupno 40 poena, što je manje od ocena za drugo dvoje zaposlenih na radnim mestima sa istim opisom posla, pa je na osnovu kriterijuma iz Pojedinačnog kolektivnog ugovora proglašen tehnološkim viškom. Pošto nije moglo da mu se obezbedi drugo radno mesto u banci, u skladu sa organizacijom radnih mesta, niti je postojala potreba za rasporedom na druge poslove, mogućnost za prekvalifikaciju za obavljanje drugih poslova, dokvalifikaciju, skraćeno radno vreme, ni druge mere zapošljavanja, osporenim rešenjem tužene od 15.08.2011. godine otkazan mu je ugovor o radu, uz isplatu otpremnine.

Kod od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca, imajući u vidu da je tužena sprovela postupak utvrđivanja viška zaposlenih u skladu sa odredbama čl. 153. do 156. Zakona o radu i da je tužiocu otkazan ugovor o radu iz razloga predviđenih članom 179. tačka 9. istog zakona.

Članom 179. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...) propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Prema članu 140. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tužene predviđeno je da rezultati rada zaposlenog predstavljaju osnovni kriterijum za određivanje zaposlenog za čijim radom je prestala potreba.

Kako je tužilac lošije ocenjen u odnosu na drugo dvoje zaposlenih koji su radili na istim poslovima, pri čemu nije bilo uslova da se rasporedi na drugo odgovarajuće radno mesto, to je odluka kojom je tužiocu prestao radni odnos zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena pravilna i na zakonu zasnovana. Pored toga, tužiocu je isplaćena otpremnina pre podnošenja tužbe, pa nije povređena ni odredba člana 158. Zakona o radu, a traženo je i mišljenje sindikata u smislu člana 181. istog zakona. Pravilno je odbijen i zahtev tužioca za vraćanje na rad, jer odluka u tom delu zavisi od zakonitosti osporenih odluka.

Neosnovani su navodi revizije tužioca da je rešenje o prestanku radnog odnosa nezakonito jer konačne ocene nije dao neposredni rukovodilac, već regionalni menadžer, koja je gajila netrpeljivost prema njemu, zbog čega mu je i umanjila ocene koje je prethodno dao neposredni rukovodilac i time uticala na konačnu ocenu. Ovo iz razloga što je konačna ocena data i potpisana od strane tužiočevog neposrednog rukovodioca iz čega proizilazi da je ocenjivanje izvršeno u skladu sa odredbom člana 5. Programa.

Ostalim navodima revizije se pobija utvrđeno činjenično stanje, pa ih Vrhovni kasacioni sud nije ispitivao, budući da se utvrđeno činjenično stanje revizijom ne može pobijati u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci presude.

Odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju jer ova procesna radnja nije bila potrebna u revizijskom postupku, u smislu člana 154. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Ljubica Milutinović, s.r.