Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2100/18 od 10.06.2019. godine, u prvom stavu izreke usvojena je žalba tužilaca i preinačena prvostepena presuda u odbijajućem delu tako što je tuženi obavezan da tužiocima, na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade za period od 15.09.2012. godine do 30.04.2013. godine, po osnovu Granskog kolektivnog ugovora za metalsku industriju Srbije isplati: AA još 7.273,75 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.12.2016. godine do isplate i na ime obračunate zatezne kamate iznos od još 3.959,02 dinara; BB još 88.713,04 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.12.2016. godine do isplate, i na ime obračunate zatezne kamate još 47.580,34 dinara; VV još 101.389,88 dinara sa zateznom kamatom od 01.12.2016. godine do isplate i na ime obračunate zatezne kamate još 55.875,00 dinara, kao i da za tužioce na navedene dosuđene iznose uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje. U drugom stavu izreke odbijena je žalba tuženog i prvostepena presuda potvrđena u usvajajućem delu. U trećem stavu izreke obavezan je tuženi da tužiocima naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 68.628,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava s pozivom na član 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o reviziji tuženog u odnosu na preinačujuću odluku iz prvog stava izreke pobijane presude, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija u odnosu na odluku iz prvog stava izreke dozvoljena, ali da nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja AA je po zanimanju ... sa trećim stepenom stručne spreme KV, a u periodu od 15.09.2012. godine do 25.02.2014. godine obavljala je poslove ... po osnovu ugovora o radu od 28.02.2009. godine, s tim što je u periodu od 28.04.2013. godine do 27.04.2014. godine bila odsutna sa rada po osnovu porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta.

Tužilac VV je po zanimanju ... – ... sa četvrtim stepenom stručne spreme, a u spornom periodu od 15.09.2012. godine do 25.02.2014. godine obavljao je poslove ... po osnovu aneksa ugovora o radu od 13.09.2011. godine.

Tužilac BB ima završenu ... školu, odnosno drugi stepen stručne spreme, a u spornom periodu od 15.09.2012. godine do 25.02.2014. godine je obavljao poslove ... po osnovu ugovora o međusobnim pravima, obavezama i odgovornostima po osnovu ugovora o radu od 01.04.2003. godine.

Pravilnikom o sistematizaciji poslova kod tuženog, za radno mesto montažer je predviđena srednja stručna sprema – IV stepen ili KV - III stepen ili NK - I stepen mašinske struke, obrade metala ili druge struke, sa ili bez iskustva, a za poslove brusač II je propisana srednja stručna sprema - IV stepen ili KV - III stepen mašinske struke, obrade metala, sa ili bez iskustva.

U periodu od 12.09.2012. godine do 31.12.2012. godine tužioci su sve vreme radili u smenama i to AA u dve smene u septembru 2012. godine, i od juna 2014. godine do decembra 2014. godine. BB je radio sve tri smene do jula 2013. godine, a od avgusta 2014. godine do decembra 2014. godine je radio u dve smene, dok je tužilac VV do jula 2013. godine radio u tri smene, a od avgusta 2013. godine do decembra 2014. godine u dve smene.

U spornom periodu kod tuženog je bio u primeni Kolektivni ugovor iz maja 2010. godine koji se primenjivao sve do 24.12.2013. godine.

Za vreme važenja Kolektivnog ugovora tuženog iz 2010. godine, zaključen je poseban – Granski kolektivni ugovor za metalsku industriju Srbije koji je stupio na snagu 19.02.2012. godine i primenjivao se na tuženog počev od stupanja na snagu Odluke Ministra rada i socijalne politike o primeni ovog kolektivnog ugovora na sve poslodavce koji obavljaju ovu delatnost, odnosno početka maja 2012. godine, te je bio na snazi do 30.04.2013. godine. U periodu od 15.09.2012. godine do 30.04.2013. godine tuženi nije primenjivao Granski kolektivni ugovor za metalsku industriju Srbije, pa samim tim u skladu sa ovim granskim kolektivnim ugovorom nije ni vršio obračun i isplatu zarada tužiocima, kao ni uvećanu zaradu za rad u smenama.

Odredbama Granskog kolektivnog ugovora za metalsku industriju Srbije je propisano da se primenjuje na sve zaposlene kod poslodavaca, te da se neposredno primenjuje na delatnosti metalskog kompleksa, sa prilogom o klasifikaciji delatnosti. Takođe je propisano da su učesnici ovog kolektivnog ugovora kod poslodavaca kod kojih je organizovan sindikat obavezni da u skladu sa njegovim odredbama zaključe kolektivni ugovor ili izvrše izmene i dopune svog kolektivnog ugovora radi usklađivanja sa odredbama zakona i Granskog kolektivnog ugovora. Poslodavci i članovi Unije poslodavaca Srbije kod kojih nijedan sindikat ne ispunjava uslove reprezentativnosti ili sindikati koji nisu zaključili sporazum o udruživanju, ili ako učesnici u kolektivnom pregovaranju ne postignu saglasnost zaključivanja kolektivnog ugovora, dužni su da donesu opšti akt, ili izvrše izmene i dopune postojećeg opšteg akta radi usklađivanja sa odredbama zakona i Granskog kolektivnog ugovora, te sa zaposlenima zaključe ugovore o radu ili ih usklade sa odredbama Granskog kolektivnog ugovora. Dakle, tuženi je imao obavezu da opštim aktom za vreme važenja Granskog kolektivnog ugovora utvrdi koeficijente za svako radno mesto u skladu sa svojim Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova, te postojeći koeficijente za karakteristične vrste poslova iz Granskog kolektivnog ugovora, a posebno najniže koeficijente za odgovarajuće karakteristične poslove po složenosti i stručnosti. Tuženi nije izvršio ovu svoju obavezu saglasno odredbama Granskog kolektivnog ugovora.

Članom 56. Kolektivnog ugovora tuženog iz 2010. godine propisano je da se osnovna zarada određuje po osnovu uslova utvrđenih Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog za standardni učinak i puno radno vreme. Osnovne zarade, kao i najniži koeficijenti, u platnom sistemu tuženog propisane su u članu 58. Kolektivnog ugovora tuženog i određene su za svaku grupu tipičnih poslova, te iskazane u bodovima čija se dinarska vrednost se određuje mesečno, zavisno od rezultata i uspešnosti poslovanja tuženog u mesecu za koji se isplata zarade vrši. U platnom sisitemu tuženog, svi poslovi po složenosti, odgovornosti i uslovima rada, razvrstani su u 11 grupa tipičnih poslova. Za svaku grupu tipičnih poslova određen je najniži koeficijent i osnovna zarada čiji je početni broj bodova određen po broju bodova za tu grupu posla. Za svaku grupu tipičnih poslova pored osnovne zarade utvrđen je i varijabilni deo zarade u vidu raspona mogućih bodova, koje poslodavac može da odredi zaposlenom na osnovu ocene poslodavca o ukupnim mesečnim rezulatima rada i odnosu zaposlenog prema radu. Poslodavac može odrediti mesečnu zaradu zaposlenom i veću od maksimalnog broja bodova propisanih za tipičnu grupu poslova kojima pripadaju poslovi na kojima je zaposleni raspoređen u slučaju ostvarivanja izuzetnih rezulatata zaposlenog na radu. U svakoj grupi tipičnih poslova su za određene poslove navedeni najniža zahtevana vrsta i stepen stručne spreme, najniži koeficijent, početni broj bodova za svaku grupu poslova i varijabilni deo startne zarade, odnosno raspon mogućih bodova koje poslodavac može da odredi zaposlenom. Poslovi ... i ... na koje su tužioci bili raspoređeni u spornom periodu, a prema platnom sisitemu tuženog, bili su razvrstani u četvrtu grupu poslova za koje je bila predviđeno srednje stručno obrazovanje u trajanju od četiri godine ili više – IV stepen stručne spreme, sa najnižim koeficijentom od 1,60 bez utvrđenog raspona koeficijenta koji bi odgovarao rasponu bodova, te početnim brojem bodova od 430 i rasponom bodova od 430 do 661.

Članom 60. Kolektivnog ugovora tuženog propisano je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu i za rad u smenama ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade u visini od 26% od osnovice. Osnovicu za obračun uvećane zarade čini osnovna odnosno startna zarada utvrđena ugovorom o radu.

U periodu od 15.09.2012. godine do 13.04.2013. godine postoji razlika između pripadajuće i isplaćene zarade tužiocima po osnovu uvećanja za smenski rad s obzirom da je tuženi tužiocima u ovom periodu je isplaćivao uvećanu zaradu za rad u smenama u procentu od 10%, a ne u pripadajućem procentu od 26% prema Kolektivnom ugovoru tuženog. Razlika između isplaćene i pripadajuće zarade za rad u smenama za ovaj period za tužilju AA iznosi 906,62 dinara, zatezna kamata obračunata od dospeća svakog mesečnog iznosa ponaosob do 13.02.2018. godine (momenta veštačenja) 701,01 dinar; za tužioca BB iznosi 31.601,42 dinara, a obračunata zatezna kamata za isti period 22.857,44 dinara i za tužioca VV iznosi 23.803,82 dinara, a obračunata zatezna kamata 15.224,22 dinara.

Razlika između isplaćene zarade za navedeni period od 15.09.2012. godine do 13.04.2013. godine i pripadajuće zarade obračunate po odredbama Granskog kolektivnog ugovora za metalsku industriju Srbije sa uvećanjem za rad u smenama za tužilju AA iznosi ukupno 8.180,37 dinara, a obračunata zatezna kamata od dospeća svakog mesečnog iznosa do 30.11.2016. godine iznosi ukupno 4.660,03 dinara; za tužioca BB iznosu ukupno 120.314,85 dinara a obračunata zatezna kamata 70.437,78 dinara i za tužioca VV iznosi ukupno 122.193,70 dinara, a obračunata zatezna kamata na isti način za isti period iznosi ukupno 71.099,69 dinara.

Prvostepeni sud je tužiocima za navedeni period dosudio samo uvećanu zaradu za smenski rad i to AA u iznosu od 906,62 dinara sa obračunatom zateznom kamatom u iznosu od 701,01 dinara, BB u iznosu od 31.601,42 dinara sa obračunatom kamatom u iznosu od 22.857,64 dinara i VV u iznosu od 28.103,72 dinara, sa obračunatom kamatom u iznosu od 15.224,22 dinara. Drugostepeni sud je našao da je u konkretnom slučaju trebalo neposredno primeniti Granski kolektivni ugovor za metalsku industriju Srbije, pa je u celosti usvojio tužbeni zahtev preinačujući odbijajući deo iz prvostepene presude tako što je i taj deo tužbenih zahteva tužilaca usvojio.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu u odbijajućem delu i dosudio tužiocima pripadajuću razliku za obavljeni smenski rad u spornom periodu.

Prema članu 256. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05) opšti i poseban kolektivni ugovor neposredno se primenjuju i obavezuju sve poslodavce koji su u vreme zaključivanja kolektivnog ugovora članovi udruženja poslodavaca – učesnika kolektivnog ugovora (stav 1.). Članom 257. istog zakona je propisano da ministar može da odluči da se kolektivni ugovor ili pojedine njegove odredbe primenjuju i na poslodavce koji nisu članovi udruženja poslodavaca – učesnika kolektivnog ugovora (stav 1.). Članom 258. istog zakona je propisano da ministar može na zahtev poslodavca ili udruženja poslodavaca da odluči da se kolektivni ugovor iz člana 257. ovog zakona u delu koji se odnosi na zarade i naknade zarade ne primenjuje na pojedine poslodavce ili udruženja poslodavaca (stav 1.). Poslodavac odnosno udruženje poslodavaca, mogu da podnesu zahtev za izuzimanje od primene kolektivnog ugovora sa proširenim dejstvom ako zbog finansijsko-poslovnih rezultata nisu u mogućnosti da primene kolektivni ugovor (stav 2.). Uz zahtev iz stava 2. ovog člana poslodavac i udruženje poslodavaca su dužni da dostave dokaz o razlozima za izuzimanje od primene kolektivnih ugovora sa proširenim dejstvom (stav 3.). Odluku o izuzimanju od primene kolektivnog ugovora ministar donosi po pribavljenom mišljenju Socijalno –ekonomskog saveta (član 259.).

Iz ovih zakonskih odredaba proizlazi zaključak da je Granski kolektivni ugovor u konkretnoj situaciji morao biti neposredno primenjen, jer tuženi nije uskladio odredbe svog kolektivnog ugovora sa njim, pa zaposleni ne može da trpi štetne posledice, a da poslodavac izvlači korist iz činjenice da pojedinačni kolektivni ugovor nije usklađen sa posebnim (granskim) koji hijerarhijski ima veću pravnu snagu.

Neosnovano tuženi revizijom pobija pravilnost primene materijalnog prava. Na osnovu nalaza veštaka ekonomske struke (tuženi nije imao primedbi na obračunski deo nalaza i mišljenja) utvrđena je razlika za svakog tužioca u spornom periodu koja je nastala tako što je tuženi zaradu za prekovremeni rad u spornom periodu obračunao i isplatio prema važećem kolektivnom ugovoru i ugovoru o radu, a koji je u manjem iznosu u odnosu na to da je u tom periodu primenio poseban - granski kolektivni ugovor. Pravilno je veštak koeficijent za obračun zarade za tužioce određivao tako što je prvo utvrdio koja stručna sprema je predviđena za poslove tužilaca u Kolektivnom ugovoru tuženog (i koje su obavljali) i na osnovu te predviđene stručne spreme je uzimao koeficijent iz Granskog KU koji odgovara stručnoj spremi koja je predviđena za poslove koje su obavljali tužioci. Osnovica za uvećanu zaradu po osnovu smenskog rada je bila minimalna zarada pomnožena koeficijentom složenosti poslova i radnih zadataka iz tabele Granskog KU prema specijalnim poslovima i radnim zadacima. Stoga se ne može prihvatiti navod revizije da je veštak nepravilno postupio što je kombinovao odredbe KU poslodavca sa odredbama Granskog KU i da je veštak morao da utvrdi stvarnu stručnu spremu i stvarnu složenost poslova koji tužioci obavljaju, a za šta mu je nedostajalo stručno znanje. Nadalje, u reviziji se osporava činjenično stanje u pogledu vrste i stepena stručne spreme tužilaca, složenost i vrste poslova. Veštak je stručnu spremu i poslove koji si tužioci obavljali utvrdio iz ugovora o radu za svakog tužioca i aneksa ugovora o radu, te na osnovu Platnog sistema tuženog kojim su razvrstani određeni poslovi u grupu poslova (u konkretnom slučaju u IV grupu poslova). Sud je utvrdio činjenično stanje nakon što je nalaz veštaka ocenio na osnovu člana 8 ZPP kao stručan i verodostojan (ugovori o radu i njihovi aneksi kao i ostala dokumentacija koju je veštak koristio je priključena spisu). Revident takođe ponavlja navode iznete u žalbi o kojima se drugostepeni sud izjasnio, a koji se odnosi na obaveznu primenu odredbe stava 3. člana 25a Zakona o privatizaciji. Naime, prvostepeni sud je utvrdio da tuženi u postupku nije dokazao kada je izvršena promena vlasništva kapitala. Momenat okončanja postupka privatizacije je pitanje vezano za ispunjenja obaveza kupca po osnovu ugovora i nezavisno je od momenta promene vlasništva kapitala. Agencija za privatizaciju je dopisom od 30.03.2015. godine obavestila tuženog da su rokovi za ispunjenje ugovornih obaveza istekli, te da Agencija nema daljih zakonskih i ugovornih ovlašćenja i nadležnosti u smislu obavljanja poslova kontrole izvršenja ugovora.

Kako ni ostali revizijski navodi nisu osnovani, Vrhovni kasacioni sud je reviziju tuženog protiv preinačujućeg dela pobijane odluke, odnosno odluke iz prvog stava izreke, odbio kao neosnovanu na osnovu člana 414. stav 1. ZPP. Odluka o troškovima drugostepenog postupka iz trećeg stava izreke pobijane presude doneta je u skladu sa zakonom.

U pogledu usvajajućeg dela pobijane odluke, stava drugog izreke a povodom zahteva da se o reviziji odlučuje kao posebnoj, Vrhovni kasacioni sud je u granicama svojih ovlašćenja na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku ocenio da revizija tuženog nije dozvoljena radi ujednačavanja sudske prakse i potrebe novog tumačenja prava imajući u vidu pravne stavove izražene u odlukama ovog suda.

Naime, u ovom delu pobijana presuda je u skladu sa pravnim shvatanjima izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca sa istim ili sličnim pravnim osnovama zbog čega u konkretnom slučaju ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Kako na osnovu iznetog proizilazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi člana 404. stav 1. ZPP, Vrhoni kasacioni sud je našao da u ovom delu revizija nije dozvoljena.

Ispitujući dozvoljenost revizije u ovom delu u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate neisplaćenog dela zarade podneta je 15.09.2017. godine, a vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude u odnosu na svakog od tužilaca posebno iznosi i to u odnosu na AA 1.607,63 dinara, u odnosu na BB 54.459,86 dinara i u odnosu na VV 36.028,04 dinara .

S obzirom na to da se radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe u odnosu na svakog od tužilaca posebno, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija nedozvoljena, primenom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, pa je, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odbacio reviziju u preostalom delu.

Predsednik veća-sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić