Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. važećeg Zakona o parničnom postupku – ZPP i utvrdio da je revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se neosnovano ukazuje na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjenu pred drugostepenim sudom.

Prema činjeničnom stanju koje je pravilno utvrđeno, tužilac je kod tuženog bio neprekidno angažovan po osnovu jedanaest ugovora o zastupanju u periodu od 15.12.2008. godine do 30.04.2013. godine. U periodu od 01.05.2013. godine do 31.12.2013. godine kod tuženog je obavljao poslove po osnovu tri ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, sa mestom rada u ... . U poslednjem ugovoru o obavljenu privremenih i povremenih poslova od 09.09.2013. godine, navedeno je da će poslove obavljati u periodu od 16.09.2013. godine, pa dok traju potrebe za obavljanjem poslova, a najduže do 31.12.2013. godine. Pobijanom odlukom tuženog od 31.12.2013. godine raskinut je ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova od 09.09. iste godine, zbog isteka roka za koji je zaključen.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u pobijanoj drugostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo kada je prvostepena presuda preinačena i usvojen tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje da je kod tuženog zasnovao radni odnos na neodređeno vreme i za poništaj odluke kojom mu je otkazan ugovor o radu, kao i kada je tuženi obavezan da tužioca vrati na rad.

Prema članu 37. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ 24/05 ... 32/13), radni odnos se zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno u slučajevima navedenim u ovom stavu, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili sa prekidima ne može trajati duže od 12 meseci, a prema stavu drugom, prekidom se ne smatra prekid rada kraći od 30 radnih dana. Stavom četvrtim ovog člana propisano je da radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme ako zaposleni nastavi da radi najmanje 5 radnih dana po isteku roka za koji je zasnovao radni odnos. Prema članu 197. stav 1. Zakona o radu, poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini da zaključe ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova. Prema članu 200. stav 1. tog zakona, poslodavac može da zaključi ugovor sa određenim licem radi obavljanja poslova zastupanja ili posredovanja.

U postupku je utvrđeno da je tužilac kod tuženog bio radno angažovan počev od 15.12.2008. godine, ukupno četiri godine i četiri meseca, po osnovu jedanaest ugovora o zastupanju, s tim što je obavljao iste poslove supervizora, a zatim je u periodu od 01.05.2013. godine do 31.12. iste godine kod tuženog radio po osnovu dva ugovora o privremenim i povremenim poslovima i aneksa ugovora, i takođe je obavljao istovrsne poslove, pa je pravilan zaključak drugostepenog suda da iz svega navedenog proizilazi da je kod tuženog postojala potreba za radom tužioca. S obzirom da je utvrđeno da je tužilac kod tuženog sve vreme rada po ugovorima o zastupanju radio na istovrsnim poslovima, te da je nastavio rad na sličnim poslovima po ugovorima o privremenim i povremenim poslovima, po kojima je radio duže od zakonskog maksimuma 120 dana, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je u spornom periodu tužilac radio kod tuženog na određeno vreme, bez obzira što su ugovori imenovani kao ugovori o zastupanju i ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova. S obzirom na navedeno, stakli su se uslovi za prerastanje radnog odnosa u radni odnos na neodređeno vreme, u smislu člana 37. st. 1. i 4. Zakona o radu, pa je samim tim odluka tuženog od 31.12.2013. godine, kojom je raskinut ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova zbog isteka roka koji je zaključen, nezakonita. Zato je pravilno drugostepeni sud utvrdio da je tužilac kod tuženog u radnom odnosu na neodređeno vreme od 01.01.2014. godine, i tuženog obavezao da tužioca vrati na rad u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Revizijom tuženog neosnovano se ukazuje da je činjenično stanje pogrešno utvrđeno, da je tužilac u spornom periodu obavljao različite poslove koji su imali prirodu privremenih i povremenih poslova, te da je obavljao za tuženog poslove zastupanja, i da mu s obzirom na navedeno radni odnos nije mogao prerasti u radni odnos na neodređeno vreme.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 413. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Biserka Živanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić