Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3516/21 od 12.01.2022. godine, žalba tužene je odbijena, a prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom da se o istoj odlučuje primenom odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po odredbi člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Postupajući na osnovu citirane zakonske odredbe, Vrhovni kasacioni sud je imajući u vidu različitu sudsku praksu apelacionih sudova u istoj činjeničnopravnoj situaciji dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji tužene.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP i našao da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u spornom periodu bila zaposlena kod tužene i obavljala je poslove ..., a zatim ... . Tužena joj je obračunavala i isplaćivala platu tako što je osnovicu, koju utvrđuje Vlada Republike Srbije, množila sa koeficijentom radnog mesta tužilje, koji je iznosio 9,54, odnosno 8,62, nakon čega je celokupno obračunatu platu sa uvećanjima i naknadama upoređivala sa minimalnom zaradom i po potrebi popunjavala do iznosa minimalne zarade. Na obračunskim listama plate za tužilju nisu iskazivane naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora kao posebne stavke.

Imajući u vidu navedeno, nižestepeni sudovi nalaze da tužilji u spornom periodu nisu isplaćivane naknade na ime troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, s obzirom na to da kada se koeficijent tužilje pomnoži sa cenom rada, plata nije odgovarala visini minimalne zarade, na osnovu čega su izveli zaključak da u koeficijentu za obračun plate tužilji nisu bile sadržane predmetne naknade i iz ovih razloga su usvojili tužbeni zahtev u navedenim iznosima.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, revizijom se osnovano ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno prava.

Odredbom člana 1. stav 1. tačka 3. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 34/01 ... 21/16) koji se primenjuje i na škole-ustanove osnovane radi obezbeđivanja i ostvarivanja prava utvrđenih zakonom i ostvarivanja drugog zakonom utvrđenog interesa u oblasti obrazovanja, propisano je da

se ovim zakonom uređuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja izeđu ostalih i zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Članom 4. stav 2. istog zakona, propisano je da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Koeficijenti za obračun i isplatu plate zaposlenih u školama određeni su Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 44/01 sa izmenama). Vlada Republike Srbije i reprezentativni sindikati zaključili su Poseban kolektivni ugovor za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“ br. 21/15 i 92/20) kojim su pored ostalog uredili prava, obaveze i odgovornosti iz rada i po osnovu rada zaposlenih u osnovnim školama, srednjim školama i domovima učenika, kojima se sredstva za plate obezbeđuju u budžetu Republike Srbije. Međutim, imajući u vidu da istim nije ugovoreno i pravo zaposlenih na isplatu naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, proizlazi da kada su u pitanju navedene naknade na zaposlene u školama se primenjuju odredbe Zakona o platama u državnim organima i javnim službama. Ovim zakonom je propisano da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, kao i da sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Takođe, iako se iz koeficijenta osnovne plate za tužilju od 9,54, odnosno 8,62, i u isplatnim listama, ne vidi koji procenat ili nominalni iznos predstavljaju navedene naknade, sama ta činjenica ne stvara osnov za njihovu isplatu na način kako su to nižestepeni sudovi utvrdili (parametrima Posebnih Kolektivnih ugovora u RS: za delatnost putne privrede, za javna komunalna preduzeća i sl.), niti podrazumeva da deo koeficijenta tužilje pouzdano ne sadrži predmetne troškove. Kod ovako utvrđene činjenične i pravne situacije, po oceni Vrhovnog kasacionog suda tužilja nema pravo na tražene naknade, jer joj je tužena platu obračunavala i isplaćivala u skladu sa utvrđenim koeficijentom (u kojem su prema zakonskoj odredbi sadržani dodaci za ishranu i regres), zbog čega su presude preinačene, a tužbeni zahtev tužilje odbijen kao neosnovan.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Tužena je uspela u postupku, te je tužilja obavezana da joj naknadi parnične troškove u iznosu od 69.806,00 dinara, primenom člana 153, 154, 163. i 165. stav 2. ZPP. Tuženoj su dosuđeni opredeljeni troškovi koji obuhvataju: sastav odgovora na tužbu 9.000,00 dinara, zastupanja na dva održana ročišta po 10.500,00 dinara, sastav žalbe i revizije po 18.000,00 dinara, prema Tarifi o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12...37/21), kao i sudsku taksu na žalbu 3.806,00 dinara, odmerenu prema Zakonu o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 128/24...106/15).

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić