Ispitujući pobijanu presudu, na osnovu člana 408, u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na određeno vreme kod tužene na osnovu ugovora o radu broj ../14 od 01.09.2014. godine (sa nepunim radnim vremenom od 4 sati dnevno) za period dok traje potreba za radom tužioca, a najduže do 30.09.2015. godine, radi obavljanja poslova referenta za ..., sa ugovorenom minimalnom cenom rada po satu. Po tom ugovoru tužiocu je radni odnos prestao 31.08.2015. godine odlukom poslodavca (rešenjem od 31.08.2015. godine). Na istim poslovima tužilac je kod tužene zasnovao radni odnos na određeno vreme ugovorom o radu br. ../15 od 14.10.2015. godine (sa punim radnim vremenom) za period dok traje potreba za radom tužioca, a najduže do 13.04.2016. godine, sa ugovorenom minimalnom cenom rada po satu. Rešenjem tužene br. ../16 od 25.02.2016. godine tužiocu je prestao radni odnos 29.02.2016. godine, zbog prestanka potrebe za njegovim radom. Među strankama je postojao usmeni dogovor da mu se isplaćuje zarada u većem iznosu u odnosu na ugovorenu zaradu (minimalna cena rada po času) iz zaključenih ugovora o radu o čemu je tužilac vodio evidenciju. Potvrdom od 04.03.2016. godine koja je overena svojeručnim potisima stranaka, tužena se saglasila da obavezu isplate iznosa od 74.500,00 dinara isplati tužiocu do 01.09.2016. godine sukcesivno. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka finansijske struke od 05.03.2018. godine, dopunskog nalaza i izjašnjenja veštaka na iznete primedbe stranaka, zasnovanog na platnim listama obračunate zarade (sa izkazanim časovima rada), evidenciji tužioca i evidenciji tužene i izvšenim uplatama, utvrđeno je da je tužena tužiocu isplatila za ukupan period radnog angažovanja iznos od 425.500,00 dinara (za koje iznose nije navedena svrha uplate), da je ukupno obračunata neto zarada prema platnim listama tužene i ukupnim uplatama po evidenciji tužioca više uplaćeno 216.027,09 dinara, te da je u odnosu na ukupno obračunatu neto zaradu prema nalazu veštaka i ukupno specificirane uplate prema evidenciji tužioca više uplaćeno 241.971,81 dinara, s tim da nalozi za službena putovanja nisu uzeti u obzir jer nisu potisani od strane poslodavca.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 30. i 104. Zakona o radu ocenio da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca, nalazeći da je tužiocu prema ugovorima o radu, kao i evidenciji tužioca o isplaćenim iznosima i iznosima zarada koje je poslodavac trebalo da isplati, isplaćene sve zarade, u većem iznosu od iznosa koji mu pripada po napred navedenom osnovu. Imajući u vidu da je tužilac u toku parnice menjao osnov svog potraživanja, tvrdeći da mu tužena duguje traženi iznos na ime neisplaćenih zarada, a zatim i po osnovu dnevnica za službeno putovanje, kao i troškove fotokopiranja i pripiremanja dokumentacije, a da nije opredelio iznose za određeni osnov dugovanja i za koji period, to je iz iznetih razloga odbijen tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je po žalbi tužioca preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev nalazeći da su tužena i tužilac dana 04.03.2016. godine izvršili obračun međusobnih potraživanja na osnovu kog je tužena tužiocu izdala potvrdu kojom se obavezala da mu ovu obavezu od 74.500,00 dinara sukcesivno isplati do 01.09.2016. godine i da je tužena kao poslodavac, u slučaju postojanja sumnje da li određenom zaposlenom, u konkretnom slučaju tužiocu, duguje određene ugovorene i dogovorene isplate, bila u obavezi da prethodno izvrši proveru kod ovlašćenog lica zaduženog za isplatu radi utvrđivanja eventualnog dugovanja. Kako se radi o slobodno izraženoj volji prilikom potpisivanja navedene potvrde, a tužena tokom postupka nije predlagala niti dostavila dokaze da je na njenoj strani postojala bitna zabluda prilikom sačinjavanja i potpisivanja potvrde kojom se obavezala na isplatu određenog iznosa, niti je dokazala da je navedenu uplatu izvršila i time svoju obavezu ispunila, to je drugostepeni sud zaključio da je osnovan tužbeni zahtev tužioca primenom odredbe člana 28. Zakona o obligacionim odnosima i člana 387. stav 2. istog Zakona.

Po oceni Vrhovnog suda osnovano se revizijom tužene ukazuje da je stanovište drugostepenog suda u pobijanoj odluci zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 104. stav 1. Zakona o radu (,,Sl. glasnik RS, br. 24/2005...95/18), zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu.

Zaključenim ugovorima o radu tužilac je zasnovao radni odnos na određeno vreme kojim je određena sadržina prava, obaveze i odgovornost zaposlenog i poslodavca, između ostalog i visina zarade (vrednost posla i elementi za obračun zarade) za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, koja je tužiocu kao zaposlenom bila poznata. S tim u vezi, između tužioca i tužene postojao je usmeni dogovor da mu se isplaćuje zarada u većem iznosu u odnosu na ugovorenu zaradu iz zaključenih ugovora o radu, o čemu je tužilac vodio evidenciju.

Tužbenim zahtevom tužilac potražuje isplatu iznosa od 74.500,00 dinara, zasnovan na sačinjenoj potvrdi od 04.03.2016. godine kojom se tužena saglasila da tu obavezu sukcesivno isplati do 01.09.2016. godine. Isplata tog novčanog potraživanja tražena je na ime razlike između isplaćenog iznosa zarade do iznosa zarade po usmenom ugovoru između stranaka za ceo period rada tužioca kod tužene kao poslodavca (od 01.09.2014. godine do 29.02.2016. godine). U toku parnice isplatu navedenog iznosa zahtevao je po osnovu neisplaćenih zarada, dnevnica za službeno putovanje, kao i troškova fotokopiranja i pripremanja dokumentacije. U prilog svojih tvrdnji da mu tužena duguje iznos sadržan u potvrdi od 04.03.2016. godine po različitim osnovima, tužilac nije opredelio visinu za svaki od traženih osnova, niti period kada je i pod kojim okolnostima nastalo dugovanje tužene prema tužiocu. S tim u vezi, ocenom nalaza i mišljenja veštaka (osnovnim i dopunskim nalazom, kao i izjašnjenjima na iznete primedbe stranaka) utvrđeno je da je tužiocu prema časovima rada iskazanim u platnim listama isplaćena ugovorena zarada za ceo period radnog angaživanja po osnovu zaključenih ugovora o radu na određeno vreme, te da je prema evidenciji tužioca o visini zarada i specificiranim uplatama od strane tužene, tužiocu isplaćen veći iznos od pripadajućeg po osnovu ugovora o radu i evidenciji tužioca.

Sledom iznetog, kako se isplata traženog iznosa sadržanog u potvrdi od 04.3.2016. godine odnosi na potraživanja iz radnog odnosa tužioca kod tužene kao poslodavca, ne može se prihvatiti zaključak drugostepenog suda da tužena nije ispunila svoju obavezu prema tužiocu time što nije dokazala da je na njenoj strani postojala bitna zabluda prilikom potpisivanja iste potvrde, a kod utvrđenja da je novčano potraživanje na ime zarada za ceo period radnog angaživanja tužioca isplaćeno kako prema zaključenim ugovorima o radu, tako i prema evidenciji tužioca, usled čega neosnovano potražuje isplatu predmetnog novčanog iznosa, kako to pravilno zaključuje prvostepeni sud. Pri tom imajući u vidu da tužilac osim tvrdnje nije dokazao u smislu člana 231. stav 2. ZPP, da sporni iznos obuhvata i druge naknade i troškove po osnovu rada ili i vezi sa radom. Stoga, u situaciji kada su prema odredbama Zakona o radu zaključeni ugovori o radu proizveli dejstvo, to se potvrda od 04.3.2016. godine ne može smatrati novim ugovorom kojim stranke regulišu prava i obaveze i to nezavisno od obaveza poslodavca prema zaposlenom koja su nastala za vreme trajanja radnog odnosa, a koje su po pitanju isplate zarade od strane tužene ispunjene u celini. Zbog toga je po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište drugostepenog suda zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Ovo iz razloga što se pravilo sadržano i odredbi člana 28. ZOO odnosi na slobodno izraženu volju prilikom zaključenja ugovora, kao i saglasnost o bitnim elementima ugovora, a odredba člana 387. istog zakona reguliše prekid zastarelosti u slučaju priznanja duga što nije ni bio predmet raspravljanja u parnici.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava odbio tužbeni zahtev, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu odluku i odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužena je uspela u sporu po reviziji, pa joj na osnovu člana 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP pripadaju i opredeljeni troškovi revizijskog postupka i to: za sastav revizije od strane advokata od 18.000,00 dinara prema AT važećoj u vreme preduzimanja ove parnične radnje i na ime sudske takse za reviziju od 9.760,00 dinara i revizijsku odluku od 14.640,00 dinara, sve prema važećoj TT.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković