Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2034/19 od 12.06.2020. godine, ispravljenom rešenjem istog suda Gž1 2034/19 od 17.02.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom, drugom i petom izreke, tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime neisplaćene zarade, troškova prevoza, kao i troškova ishrane za period od septembra 2013. godine do oktobra 2014. godine, isplati iznos od 312.957,93 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 20.09.2015. godine, kao dana veštačenja, pa do isplate i da tužiocu isplati zakonsku zateznu kamatu na neisplaćenu zaradu, troškove prevoza, kao i troškove ishrane od dana dospeća obaveze, pa do 20.09.2015. godine kao dana veštačenja u iznosu od 79.475,54 dinara, te obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 206.060,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tuženi, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu, u preinačenom delu, na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na osnovu ugovora o radu od 01.09.2013. godine, na neodređeno vreme, sa punim radnim vremenom, na poslovima ... . Ugovorom o radu, između ostalog, ugovorena je visina zarade u iznosu od 115,00 dinara po času, pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, kao i pravo na ishranu u toku rada u iznosu od 500,00 dinara. U ovoj parnici tužilac za sporni period od 01.09.2013. godine do 15.08.2014. godine, potražuje na ime neisplaćene zarade, naknade troškova prevoza i ishrane iznose u visini utvrđenoj nalazom veštaka, koji je obračun izvršio u skladu sa odredbama ugovora o radu.

Prvostepeni sud je utvrđujući istinitost činjenica na kojima tužilac zasniva svoj tužbeni zahtev, našao da su navedena potraživanja tužiocu isplaćena zbog čega je tužbeni zahtev odbio kao neosnovan. Svoju odluku zasniva na pisanim dokazima i iskazima parničnih stranaka i svedoka.

Međutim, apelacioni sud je, odlučujući o žalbi tužioca zaključio da je prvostepena odluka u ovom delu doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava, zbog čega je istu preinačio, a tužbeni zahtev tužioca za naknadu zarade, troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada i troškova ishrane usvojio, primenom odredbe člana 2. stav 1. tačka 4. Zakona o evidencijama u oblasti rada. Prema oceni apelacionog suda, činjenice koje se odnose na isplatu zarade i potraživanja iz radnog odnosa, prvostepeni sud nije mogao utvrđivati iskazima svedoka, već jedino podacima iz evidencija koje poslodavac ima obavezu da vodi na osnovu navedenog zakona, a što tuženi nije činio, iz čega je izveo zaključak da tužiocu navedena potraživanja nisu isplaćena.

Osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je drugostepeni sud, u postupku koji je prethodio donošenju pobijane presude, učinio bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, jer u svojoj odluci nije naveo na osnovu kojih dokaza je utvrdio suprotno činjenično stanje.

Naime, u situaciji kada je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev tužioca, jer je utvrdio da su mu sporna potraživanja isplaćena, a drugostepeni sud takvu odluku preinačio i usvojio zahtev iz razloga što tuženi nije vodio evidenciju o zaradama tužioca na šta ga obavezuju odredbe Zakona o evidencijama u oblasti rada, ali bez utvrđenja drugačijeg činjeničnog stanja, odnosno da tužiocu sporne naknade nisu isplaćene, drugostepena presuda je morala biti ukinuta u preinačenom delu .

Imajući u vidu da je prvostepeni sud na osnovu iskaza svedoka utvrdio i razjasnio činjenicu da su zaposlenima kod tuženog, pa i tužiocu, zarada i topli obrok u iznosu od 500,00 dinara po danu isplaćivani na ruke, a da mu je za prevoz bilo obezbeđeno službeno vozilo, za koji mu je tuženi plaćao gorivo i isto održavao, nejasno je na osnovu čega je drugostepeni sud izveo suprotan zaključak. Tačno je da Zakon o evidencijama u oblasti rada predviđa obavezu poslodavca da vodi evidenciju o zaradama zaposlenih, kao i da tuženi na ovu okolnost nije pružio dokaz, ali ne može se zbog toga prihvatiti kao pravilan zaključak drugostepenog suda da samo iz činjenice što tuženi nije vodio ovakvu evidenciju proizlazi da navedene naknade tužiocu nije isplatio, naročito u situaciji kada je prvostepeni sud utvrdio drugačije. Pogrešan je zaključak drugostepenog suda da se naknade potraživanja iz radnog odnosa ne mogu dokazivati iskazima stranaka, već samo pisanim dokazima, s obzirom da su u konkretnom slučaju zarade i naknade za ishranu zaposlenima kod tuženog isplaćivane na ruke (kako tvrde sami zaposleni), kao i da je tužilac koristio za dolazak i odlazak sa rada službeni auto.

Pošto postupi po primedbama izraženim u ovom rešenju, prvostepeni sud će pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu, pravilnu i zakonitu odluku o tužbenom zahtevu, za koju će dati dovoljne i jasne razloge. Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 415. i 416. ZPP, ukinuo presudu apelacionog suda, u preinačenom delu i odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u potvrđujućem delu drugostepene odluke u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija u ovom delu nedozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba je podneta 26.01.2015. godine, a vrednost pobijanog nepreinačenog dela predmeta spora je 25.753,03 dinara.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje u kome pobijana vrednost predmeta spora u nepreinačenom delu ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija u ovom delu nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić