U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Zorana Hadžića i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Branislav Manić, advokat iz ..., protiv tuženog Doma zdravlja „Pančevo“ iz Pančeva, čiji je punomoćnik Aleksandra Smilevski, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 40/22 od 21.01.2022. godine, u sednici veća održanoj 20.10.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 40/22 od 21.01.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 40/22 od 21.01.2022. godine, preinačena je presuda Osnovnog suda u Pančevu P1 237/20 od 23.08.2021. godine, tako što je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj isplati po osnovu neisplaćenih troškova za ishranu u toku rada – toplog obroka i po osnovu neisplaćenih troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora, određene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do konačne isplate i odbijen je zahtev tužilje da joj tuženi naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 119.225,41 dinar, a tužilja je obavezana da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 57.340,00 dinara. Obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 45.090,00 dinara. Odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, shodno odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 18/20, u daljem tekstu: ZPP).

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zaposlena kod tuženog na radnom mestu spremačica u radnoj jedinici DZO – ZS ... . Tuženi je zdravstvena ustanova javnog karaktera, osnovana na teritoriji Republike Srbije, a tužilja je sa tuženim zaključila ugovor o radu broj .. od 15.03.2010. godine na neodređeno vreme, sa punim radnim vremenom, radi obavljanja poslova spremačice u Domu zdravlja u radnoj jedinici DZO – ZS ... . Zarada tužilje za obavljeni rad i vreme provedeno na radu utvrđena je tako što se osnovica za obračun i isplatu koju utvrđuje Vlada RS pomnoži sa koeficijentom 6,83 i na tako utvrđenu zaradu se dodaje 0,4% na bruto zaradu za svaku navršenu godinu radnog staža. Rešenjem broj .. od 07.05.2018. godine izmenjen je naziv radnog mesta utvrđen u članu 2. ugovora broj .., tako da novo radno mesto glasi „spremačica prostorije u kojima se pružaju zdravstvene usluge“.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje smatrajući da joj pripada pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u visini mesečne naknade, shodno parametrima predviđenim Opštim kolektivnim ugovorom. U okolnostima kada Posebni kolektivni ugovori za zdravstvene ustanove ne sadrže konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu ovih naknada, niti uopšte propisuje pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, prvostepeni sud je ocenio da se primenjuju opšti propisi o radu i to član 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio tužbeni zahtev tužilje za isplatu navedenih naknada, zaključujući da je tužilji isplaćena plata prema koeficijentu utvrđenom u skladu sa odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, a u kojem su sadržane i navedene naknade, te da okolnost da visina troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora nije nominalno iskazana, ne predstavlja razlog zbog kojeg zaposleni može sa uspehom da traži isplatu ovih trškova.

Neosnovano se revizijom ukazuje da se navedeni zaključak drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Tuženi je zdravstvena ustanova koja se u smislu Zakona o javnim službama (“Službeni glasnik RS, br. 24/91…83/14) smatra javnom službom, zbog čega se na zaposlene kod tuženog primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19).

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19), propisuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 1. stav 1. tačka 3.). Odredbom člana 3. stav 1. tog Zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije. Na osnovu odredbe člana 4. stav 1. istog zakona, propisano je da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a stav 2. istog člana zakona, da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Poseban Kolektivni ugovor za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, AP Vojvodina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 96/19, 58/20), u odredbi člana 91. propisuje elemente za utvrđivanje plate, tako da se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plate, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodataka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plata i dela plate po osnovu radnog učinka, u skladu sa zakonom.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...113/17), u odredbi člana 118. stav 1. propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to, između ostalog, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način (tačka 5.) i regres za korišćenje godišnjeg odmora (tačka 6.), a prema stavu 2. te odredbe zakona, visina troškova iz stava 1. tačka 5. ovog člana mora biti izražena u novcu. Odredbe ovog zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drugačije određeno, na osnovu odredbe člana 2. stav 2 tog zakona.

Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 13. Uredbe, utvrđeni su koeficijenti za obračun isplata zaposlenih iz člana 1. ove Uredbe, koje se primenjuju na zaposlene u zdravstvenim ustanovama.

U konkretnom slučaju, tužilja je zaposlene kod tuženog koji se smatra javnom službom, na radnom mestu spremačica, pa se na utvrđivanje i obračun njene plate, kao i naknada i dodataka po osnovu rada, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijerna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih nisu drugačije uređeni. Pošto poseban zakon (Zakon o platama u državnim organima i javnim službama) propisuje da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da ta odredba posebnog Zakona isključuje primenu opšte norme iz Zakona o radu. Posebnim Kolektivnim ugovorom za zdravstvene ustanove čiji je osnovač Republika Srbija, AP Vojvodina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 96/19, 58/20) nije predviđeno pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora, a to pravo nije predviđao ni prethodno važeći Posebni kolektivni ugovor („Službeni glasnik RS“, br. 106/2018). Dakle, na osnovu gore navedenih propisa, proizlazi da su primanja po osnovu naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržana u koeficijentu kao jednom od elemenata plate, pa ne postoji pravni osnov za ostvarivanje predmetnog prava tužilja sadržan bilo u opštem bilo u posebnom aktu. To znači da tužilji ne pripada pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora pošto su te naknade sadržane u koeficijentu njihove plate, pa je to što je tužilji u spornom periodu isplaćivana minimalna zarada bez uticaja na odlučivanje.

Imajući u vidu sve navedeno, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio zahtev da tuženi tužilji isplati sporne naknade i da joj naknadi troškove prvostepenog i žalbenog postupka.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija
Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić