Ispitujući pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20, u daljem tekstu ZPP), Vrhovni kasacioni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodima revizije da su razlozi presude nejasni i protivrečni ukazuje se na bitnu povredu odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, što prema odredbi člana 407. stav 1. Zakona o parničnom postupku ne može biti revizijski razlog.

Prema činjeničnom stanju na kom su zasnovane nižestepene odluke, tužilac je sa tuženim zaključio ugovor o radu broj .../... od 19.03.2018. godine za obavljanje poslova proizvodnog radnika, a ugovorom je predviđeno da zaposleni zbog povećanog obima posla i zaršetka projekta zasniva radni odnos na određeno vreme do tri meseca počev od 19.03.2018. godine, a najkasnije do 18.06.2018. godine. Nakon toga parnične stranke su zaključile Aneks I ugovora o radu od 19.03.2018. godine u kojem je zaposlenom produžen rad na određeno vreme do šest meseci zbog povećanog obima posla, počev od 19.06.2018. godine, a najkasnije do 18.12.2018. godine. Rešenjem o prestanku radnog odnosa broj .../... od 05.11.2018. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog isteka vremena na koji je zasnovan i smanjenog obima posla, sa obrazloženjem da je kod poslodavca došlo do smanjenja obima posla i da su se samim tim stekli uslovi da zaposlenom prestane radni odnos primenom odredbe člana 175. stav 1. Zakona o radu. U vreme zaključenja ugovora o radu sa tužiocem, tuženi je bio u fazi završavanja dva projekta, i to izvođenja radova na rekonstrukciji Trga Slavija, Bulevara oslobođenja, Ruzveltove i ulice Mije Kovačevića u Beogradu kao i izvođenja radova na izgradnji autoputa E 75 Beograd – Niš, Deonica Srpska kuća – Levosoje, te je zbog povećanog obima posla i angažovanja tuženog na završavanju projekta pojačanog održavanja državnog puta IB 23, deonica ... – ..., tuženi imao potrebu za dodatnim angažovanjem radnika, a ugovor koji se odnosi na projekat pojačanog održavanja državnog puta je raskinut 17.10.2018. godine od strane JP „Putevi Srbije“.

Na temelju navedenih utvrđenih činjenica, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev neosnovan, da je rešenje o prestanku radnog odnosa čiji poništaj tužilac traži zakonito imajući u vidu da je tužiocu mogao biti otkazan ugovor o radu u svakom momentu do isteka roka na koji je zaključen, što je u konkretom slučaju i učinjeno, te da sud nije ovlašćen da preispituje nastupanje uslova koji su uslovili prestanak potrebe za radom zaposlenog jer promene koje su dovele do prestanka potrebe za radom zaposlenog predstavljaju ekonomsku politiku poslodavca. Posebno drugostepeni sud zaključuje da je poslodavac pružio dovoljno dokaza da je u vreme kada je tužiocu otkazan ugovor o radu došlo do smanjenja obima posla, da je prestao da postoji osnov zbog kojeg je tužilac zasnovao radni odnos kod tuženog i da su se samim tim stekli uslovi da mu ugovor o radu bude otkazan i pre nastupanja krajnjeg datuma trajanja rada na određeno vreme koji je određen aneksom ugovora o radu. Nižestepeni sudovi nalaze da tužiocu ne pripada pravo na isplatu otpremnine jer mu radni odnos nije prestao kao tehnološkom višku, odnosno da nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 158. stav 1. u vezi sa članom 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu .

Revizijom tužilac ističe da u toku postupka nije utvrđena kao odlučna činjenica da li je tužiocu prestao radni odnos zbog isteka roka na koji je zasnovan ili zbog smanjenog obima posla, te da predmetno rešenje o prestanku radnog odnosa nije zakonito, s obzirom da rok na koji je radni odnos zasnovan nije istekao, a da, ukoliko je radni odnos prestao zbog smanjenog obima posla, rešenje je nezakonito jer tužiocu nije isplaćena otpremnina. Revident ističe da su pogrešno primenjene odredbe člana 37., 158. stav 1. i 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, te da su ništave odredbe ugovora o radu kojima je ugovoreno da će radni odnos trajati „najkasnije do“ i da raskid ugovora o izvođenju radova od strane tuženog stvara obavezu na strani tuženog da tužiocu ponudi premeštaj na drugo radno mesto, a ne da otkaže ugovor o radu.

Revizijski navodi tužioca nisu osnovani.

Nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava izveli zaključak da je tužbeni zahtev neosnovan.

Odredbom člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05.... 13/17) propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije trajanje je unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba. Radni odnos koji je zasnovan na određeno vreme prestaje shodno odredbi člana 175. tačka 1. Zakona o radu istekom roka za koji je zasnovan, s tim što poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu na određeno vreme i pre isteka krajnjeg roka s obzirom da iz same formulacije odredbe člana 37. stav 1. Zakona o radu proizlazi da je trajanje radnog odnosa na određeno vreme unapred određeno objektivnim razlozima. Dakle, istek roka za koji je radni odnos zasnovan može da nastupi kada dođe do prestanka razloga zbog kojih je radni odnos zasnovan. U konkretoj situaciji tužilac je zasnovao radni odnos kod tuženog zbog povećanog obima posla i završetka projekta, kako je to utvrđeno tokom postupka, te mu je radni odnos zakonito prestao usled završetka istog projekta odnosno smanjenja obima posla, koje je prouzrokovano raskidom ugovora o završetku radova koje je izvodio tuženi.

Nadalje, samim ugovorom o radu koji su parnične stranke zaključile ugovoreni su poslovi koje zaposleni obavlja i njihovo vremensko trajanje odrednicom „najkasnije do“, imajući u vidu da se radi o poslovima koji su posebno određeni i koji traju određeno vreme, odnosno poslovi koji su vezani za određeni projekat i samim tim završetak projekta utiče na trajanje radnog odnosa lica koja su zasnovala radni odnos radi obavljanja tih poslova. U vezi sa tim, do drugačije odluke o tužbenom zahtevu ne mogu dovesti revizijski navodi tužioca da su ništave odredbe ugovora o radu kojima je ugovoreno da će radni odnos trajati „najkasnije do“. Nisu osnovani navodi da raskid ugovora stvara obavezu na strani tuženog da tužiocu ponudi premeštaj na drugo radno mesto, a ne da otkaže ugovor o radu. Naime, merodavno materijalno pravo omogućava da radni odnos bude zasnovan za period koji je vezan za izvršavanje određenog posla ili nastupanje određenog događaja, pa je i prestanak radnog odnosa, ukoliko je do istog došlo nakon izvršenog posla za koji je zasnovan, zakonit, te u takvim okolnostima ne postoji zakonska obaveza poslodavca da zaposlenom ponudi premeštaj na drugo radno mesto.

Upravo dan završetka projekta i smanjenja obima posla jeste poslednji dan roka na koji je radni odnos zasnovan, s obzirom da je radni odnos zasnovan radi obavljanja poslova koji su uslovljeni povećanjem obima posla i završetka projekta, pa su neosnovani navodi revidenta da nije utvrđena kao odlučna činjenica da li je tužiocu prestao radni odnos zbog isteka roka na koji je zasnovan ili zbog smanjenog obima posla.

Nadalje, pravilno nižestepeni sudovi zaključuju da tužiocu ne pripada pravo na otpremninu imajući u vidu da mu je ugovor o radu prestao usled isteka roka na koji je zaključen.

Pravo na otpremninu, prema odredbi člana 158. Zakona o radu, pripada zaposlenom kome radni odnos prestane kada usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla (član 179. stav 5. tačka 1). U konkretnom slučaju, do prestanka radnog odnosa nije došlo usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, već je radni odnos zasnovan na određeno vreme usled povećanja obima posla koje će trajati u određenom periodu (roku) za koji se i zasniva radni odnos, i koji rok je istekao. Stoga zakonitost prestanka radnog odnosa nije uslovljena isplatom otpremnine.

Saglasno navedenom, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je u konkretom slučaju tužiocu zakonito prestao radni odnos kod tuženog, te je pravilno odbijen tužbeni zahtev za poništaj osporenog rešenja, kao i zahtev za isplatu naknade štete zbog prestanka radnog odnosa.

Na osnovu izloženog, te kako ne stoje revizijski navodi tužioca, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku odbio reviziju tužioca kao neosnovanu i odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija,

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić