U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Zorana Hadžića i Gordane Komnenić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dobrivoje Tasić, advokat iz ..., protiv tuženog Preduzeća za proizvodnju rasklopnih uređaja i postrojenja „Elektrošumadija Izbor“ d.o.o. Mladenovac, čiji je punomoćnik Dragana Srećković, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3247/19 od 01.10.2020. godine, u sednici veća održanoj 20.01.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3247/19 od 01.10.2020. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3247/19 od 01.10.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijene su, kao neosnovane, žalbe parničnih stranaka i potvrđena presuda Osnovnog suda u Mladenovcu P1 1/18 od 15.05.2019. godine u stavu prvom izreke, kojim je poništeno, kao nezakonito, rešenje tuženog od 09.03.2011. godine, a kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu od 19.09.2003. godine, u stavu trećem izreke, kojim je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev za naknadu štete u visini od preostalih 18 zarada, sa zakonskom zateznom kamatom, u stavu četvrtom izreke, kojim je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev za uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje i u stavu petom izreke kojim je obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 228.500,00 dinara. Stavom drugim izreke, prvostepena presuda je ukinuta u stavu drugom izreke, kojim je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete isplati 18 zarada u ukupnom iznosu od 470.160,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 30.04.2011. godine do isplate i u tom delu je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv navedene presude donete u drugom stepenu u pravnosnažnom delu, kojim je odlučeno o zahtevu tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i troškovima postupka, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS”, br. 72/2011…18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP na koju se revizijom ukazuje. Navode revizije kojima se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i stavljaju primedbe na ocenu dokaza, ovaj sud nije ispitivao, budući da se utvrđeno činjenično stanje revizijom ne može pobijati u smislu 407. stav 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je dana 21.04.1975. godine zasnovao radni odnos u preduzeću „Elektrodistribucija Mladenovac“, koje je privatizovano 2003. godine, kada je došlo i do promene naziva u ''Elektrošumadija'' a.d. Tužilac je sa tim društvom 17.09.2003. godine zaključio ugovor o radu i iste godine je izabran za predsednika sindikata, a 01.06.2005. godine je zaključio aneks ugovora o radu kojim je raspoređen na radno mesto ... . Te poslove je obavljao kratko vreme, pa je sa VI stepenom stručne spreme, usled sindikalnog angažovanja, premešten u proizvodnju, iako ugovor o radu nije menjan.

Tužiocu je rešenjem poslodavca „Elektrošumadija“ a.d. od 20.06.2007. godine otkazan ugovor o radu. To rešenje je poništeno, kao nezakonito, presudom Opštinskog suda u Mladenovcu P1 121/07 od 10.12.2007. godine. Navedena presuda je preinačena presudom Okružnog suda u Beogradu od 07.05.2009. godine tako što je tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu odbijen, kao neosnovan, a presudom Vrhovnog suda Srbije Rev 1206/09 od 30.09.2009. godine preinačena je presuda Okružnog suda u Beogradu i potvrđena prvostepena presuda.

Nakon pokretanja radnog spora za poništaj rešenja o otkazu od 20.06.2007. godine, tužilac je uputio zahtev inspektoru rada, koji je rešenjem od 12.07.2007. godine odložio izvršenje rešenja o otkazu ugovora o radu do pravnosnažnog okončanja postupka. Međutim, „Elektrošumadija“ a.d. nije postupio po tom rešenju, već je rešenjem od 13.08.2007. godine tužioca uputio na korišćenje godišnjeg odmora u trajanju od 26 radnih dana, a potom rešenjem od 24.08.2007. godine na plaćeno odsustvo uz naknadu zarade, počev od 27.08.2007. godine do daljnjeg. To rešenje je poništeno pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Mladenovcu P1 179/07 od 05.03.2008. godine.

U toku 2009. godine došlo je do statusne promene u „Elektrošumadija“ a.d. Naime, 07.08.2009. godine zaključen je ugovor o odvajanju uz osnivanje i formirana su dva privredna društva i to: „Elektrošumadija Izbor“ d.o.o. društvo deljenik, koje je zadržalo PIB i matični broj preduzeća „Elektrošumadija“ a.d. i „Elektrošumadija“ d.o.o. – novo društvo, nastalo deljenjem, čiji je osnivački akt ugovor o odvajanju uz osnivanje. Članom 5. tog ugovora predviđeno je da zaposleni nastavljaju sa radom u novom društvu.

Dana 24.09.2009. godine zaključen je aneks ugovora o odvajanju uz osnivanje, kojim su promenjeni novčani iznosi osnivačkog kapitala oba društva. Deobnim bilansom prilikom statusne promene, u „Elektrošumadija Izbor“ d.o.o. ostala su osnovna sredstva, koja su ugovorom o zakupu data u zakup novom društvu „Elektrošumadija“ d.o.o., čime je došlo do prekida rada u ''Elektrošumadija Izbor'' d.o.o., što je dovelo do prestanka investiranja, pa samim tim i potrebe za obavljanjem poslova ... (na koje poslove je tužilac raspoređen prema aneksu ugovora o radu od 01.06.2005. godine).

Nakon donošenja presude Vrhovnog suda Srbije od 30.09.2009. godine, kojom je potvrđena presuda o poništaju rešenja „Elektrošumadija“ a.d. od 20.06.2007. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, predsednik Upravnog odbora „Elektrošumadija“ d.o.o. uputio je poziv tužiocu da 27.11.2009. godine dođe radi potpisivanja ugovora o radu, a isto društvo je tužioca prijavilo na osiguranje i u radnoj knjižici svojim pečatom potvrdilo da ga je zaposlilo sa datumom 30.06.2009. godine. Tužilac je došao zakazanog dana, ali mu je uručeno rešenje tuženog ''Elektrošumadija Izbor'' o upućivanju na plaćeno odsustvo od 27.11.2009. godine do 31.12.2009. godine, a nakon toga doneta su i rešenja tuženog o plaćenom odsustvu tužioca od 01.01.2010. godine, 14.01.2010. i 14.04.2010. godine.

Dana 03.03.2011. godine tuženi je doneo Odluku kojom je utvrdio da će zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena doći do prestanka potrebe za radom zaposlenog na neodređeno vreme, nakon čega je doneto osporeno rešenje tuženog od 09.03.2011. godine, kojim se tužiocu otkazuje ugovor o radu kao tehnološkom višku, uz isplatu otpremnine.

U vreme donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, tužilac je imao 58 godina i 36 godina radnog staža, a ekonomsko-finansijskim veštačenjem je utvrđeno da je zarada koja je tužiocu isplaćena u mesecu koji je prethodio mesecu kada mu je prestao radni odnos, odnosno u februaru 2011. godine iznosila 26.120,00 dinara. U toku trajanja postupka tužilac je ostvario pravo na prevremenu starosnu penziju počev od 21.05.2015. godine.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo iz člana 179. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/09...54/09) i ocenili da je osnovan tužbeni zahtev za poništaj rešenja tuženog od 09.03.2011. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu.

Neosnovano se navodima revizije osporava prvilna primena materijalnog prava.

Članom 179. tačka 9. Zakona o radu, važećeg u vreme donošenja pobijanog rešenja, bilo je propisano da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Institut „zabrane zloupotrebe prava“ štiti zaposlenog kao opšte važeći princip u ugovornom pravu (član 13. ZOO), koji se, imajući u vidu poreklo ugovora o radu, supsidijerno primenjuje i u oblasti rada. Zloupotreba prava postoji kada poslodavac u postupku davanja otkaza ispoštuje formu, ali ne i suštinu (razloge) instituta tzv. viška zaposlenih odnosno ako vređa njegov cilj i svrhu.

Iz člana 179. tačka 9. i pravila koja su sadržana u članu 153. do 158. Zakona o radu proizlazi da je svrha tehnološkog viška otpuštanje radnika zbog bolje organizacije tehnoloških promena i zbog ekonomskih promena. Čak i u situaciji kada poslodavac nije u obavezi da donese Program rešavanja viška zaposlenih, kao u konkretnom slučaju, razlozi za prestanak potrebe za radom zaposlenog moraju biti objektivni i opravdani. Osnovni uslov za otkaz ugovora o radu zaposlenom kao višku je da poslodavac nema mogućnosti da ga rasporedi na druge poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi.

U konkretnom slučaju, tuženi je zloupotrebio institut tzv. „tehnološkog viška“. Ovo zbog toga što se, najpre, u Odluci od 03.03.2011. godine kojom je tuženi utvrdio da će zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena doći do prestanka potrebe za radom zaposlenog na neodređeno vreme, a ni u samom rešenju o otkazu od 09.03.2011. godine, ne navodi u čemu se sastoje organizacione, ekonomske i tehnološke promene kod tuženog, koje su uslovile prestanak potrebe za radom tužioca, već je to navedeno samo paušalno. Kod tuženog u vreme donošenja Odluke od 03.03.2011. godine i osporenog rešenja od 09.03.2011. godine nije došlo do tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena na šta ukazuje činjenica da je tuženi još u septembru mesecu 2009.godine, kada je došlo do statusnih promena, prestao sa procesom rada i od tada tuženi i nema potrebe za radnicima. Svi zaposleni, osim tužioca, tada su u skladu sa obavezom preuzetom ugovorom o odvajanju uz osnivanje od 07.08.2009. godine nastavili sa radom u novom društvu nastalom deljenjem, odnosno u društvu ''Elektrošumadija'' d.o.o, a tužiocu je, nakon donošenja presude Vrhovnog suda Srbije od 30.09.2009. godine (kojom je potvrđena presuda o poništaju rešenja „Elektrošumadija“ a.d. od 20.06.2007. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu), upućen poziv od strane predsednika Upravnog odbora „Elektrošumadija“ d.o.o. radi potpisivanja ugovora o radu, ali takav ugovor nije zaključen, već je tužiocu uručeno rešenje tuženog ''Elektrošumadija Izbor'' o upućivanju na plaćeno odsustvo od 27.11.2009. godine do 31.12.2009. godine, nakon čega su doneta i rešenja tuženog o plaćenom odsustvu tužioca od 01.01.2010. godine, 14.01.2010. i 14.04.2010. godine, a konačno i rešenje o otkazu ugovora o radu 09.03.2011. godine.

Iz navedenog proizlazi zaključak da tužilac, kao jedini zaposleni kod tuženog, nije ni mogao da obavlja poslove na koje je bio raspoređen kada to društvo od statusne promene nije imalo ni osnovna sredstva ni druge zaposlene i faktički je prestalo sa radom, ali je pravo tužioca da se njegov radno-pravni status razreši kao status ostalih zaposlenih kod tuženog povređeno, jer mu ni nakon pravnosnažnog poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu od 20.06.2007. godine nije omogućeno da zaključi ugovor o radu i nastavi sa radom u novom društvu nastalom deljenjem, a za ovakvo postupanje tuženi nije dokazao da je imao opravdani razlog.

S toga je i po oceni Vrhovnog kasacionog suda osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu kao tehnološkom višku doneto suprotno odredbi člana 179. tačka 9. Zakona o radu i kao takvo nezakonito.

Navodima revizije tužena ponavlja navode istaknute u žalbi. Drugostepeni sud je ocenio sve žalbene navode tužene koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi i za svoju odluku je dao jasne i obrazložene razloge. Njima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Odluka o zahtevu tužioca za naknadu troškova postupka nastalih do zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom je doneta pravilnom primenom čl. 153, 154. i 163. ZPP i pravilnom primenom Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama, pa je imajući u vidu konačan uspeh tužioca u sporu sa zahtevom za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, revizija tuženog izjavljena protiv odluke o troškovima ocenjena neosnovanom. O zahtevima stranaka za naknadu troškova postupka koji nastanu u daljem toku vođenja parničnog postupka, prvostepeni sud će odlučiti u konačnoj odluci o preostalom delu tužbenog zahteva.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužiocu ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić