Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 399. ranije važećeg ZPP (''Službeni glasnik RS'' 125/04...), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitna povreda koja je učinjena pred drugostepenim sudom (član 361. u vezi člana 398. stav 1. tačka 2. ZPP) jer je drugostepeni sud ocenio sve žalbene navode koji su od značaja za presuđenje ove parnice.

Rešenjem o otkazu ugovora o radu od 10.01.2012. godine, posle upozorenja i izjašnjenja tužioca, tuženi je otkazao ugovor o radu zato što je tužilac učinio povredu radne obaveze iz člana 129. stav 2. tač. 19. i 67. Pravilnika o radu i povredu radne discipline jer je 15.12.2011. godine prilikom davanja neovlašćene izjave za RT V. iznosio netačne i neproverene podatke u uslovima za rad u rudniku, kvalitetu hrane za jamski obrok, o raspoloživosti zaštitne opreme i opštem stanju u rudniku koja je emitovana tri puta istog dana u vestima lokalne televizije, čime je narušen i umanjen ugled privrednog društva i što se 16.12.2011. godine nije odazvao nalogu direktora da se u 7,10 javi na razgovor.

Po donošenju rešenja tužilac je suspendovan - udaljen sa rada. U svojoj odbrani koja je data u obliku pisane izjave, tužilac je izjavio da nije kriv jer je ''moj lični dohodak veoma mali... tri poslednje plate sam primio veoma male, imam 100 eura stambeni kredit; svaki dan sam u depresiji i radim i mučim se i ne mogu da preživim''. Dalje je naveo ''bili smo cela smena u televiziju izrazio sam nezadovoljstvo, smatram da sam do sada redovan, vredan radnik i tako želim da nastavim''. Sindikalna organizacija se izjasnila da postoji vidno nezadovoljstvo radnika u pogledu ličnih primanja i da ti razlozi predstavljaju olakšavajuću okolnost u donošenju odluke koja će, nadaju se, ''biti pozitivna''. Saslušan kao stranka tužilac je izjavio da ranije nije prekršajno niti disciplinski kažnjavan i da nezadovoljstvo radnika traje duže vreme zbog malih plata i loših uslova rada (što je potvrdio i određeni broj svedoka).

Kod takvog činjeničnog stanja, pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je poništeno rešenje o otkazu zbog nezakonitosti i kada je prvostepena presuda preinačena i zbog posledica nezakonitosti tužilac reintegrisan na adekvatno radno mesto.

Pravilno su zaključili nižestepeni sudovi da namera tužioca (i grupe radnika) nije bilo umanjenja ugleda tuženog već iskazivanje nezadovoljstva zaradom i uslovima rada.

Sloboda mišljenja i izražavanja je ustavno ljudsko pravo garantovano članom 46. stav 1. Ustava po kome ''jemči se sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje''. Iskazivanje nezadovoljstva pred sredstvima javnog informisanja zbog niskih i neredovnih zarada i uslova rada predstavljaju vid borbe zaposlenih radi unapređenja i zaštite svojih radnih, ekonomskih i socijalnih interesa, što samo po sebi ne umanjuje ugled poslodavca. Ne samo Ustav ili Zakon o zabrani diskriminacije nego i Zakon o radu koji je važio u vreme otkaza u članu 15. ne sadrže obavezu zaposlenog da ne komunicira sa sredstvima informisanja (televizijom i štampanim medijima).

Imajući u vidu izloženo, neosnovani su revizijski navodi u kojima se ističe da je učinjena povreda radne obaveze predviđena opštim aktima tuženog.

Neodazivanje zaposlenog na razgovor kod direktora, u uslovima nezadovoljstva, uznemirenosti i spontanog okupljanja radnika, predstavlja povredu radne discipline, ali ne takve težine koja bi imala za posledicu prestanak radnog odnosa zbog svih okolnosti koje su prethodile pozivu (nalogu) direktora, kao i imajući u vidu ranije ponašanje zaposlenog (da je bio vredan i disciplinovan radnik), pa se nisu stekli uslovi ni za otkaz ugovora o radu zbog povrede radne discipline iz člana 179. stav 3. Zakona o radu.

Na osnovu člana 405. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Predrag Trifunović,s.r.