Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti, primanom člana 398. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu generalnog direktora, po Ugovoru o radu od 21.01.2003. godine, sa koga je rezrešena odlukom Upravnog odbora od 30.06.2003. godine. Rešenjem tuženog od 16.08.2003. godine, tužilji je otkazan ugovor o radu sa 15.08.2003. godine, primenom člana 101. stav 1. tačka 3, 4, 5 i 7. Zakona o radu. Radni odnos joj je prestao na poslovima komercijaliste bele tehnike, pri čemu je tužilja nakon razrešenja bila na bolovanju i na ovim poslovima nije bila radno angažovana. U izreci rešenja tuženog se ne navodi vreme, mesto i način povrede radne dužnosti, već se samo u obrazloženju rešenja tužilji stavlja na teret da je učinila krivično delo na radu i u vezi sa radom, da je zloupotrebila bolovanje - što tuženi kvalifikuje kao ponašanje tužilje koje ukazuje da nije sposobna za rad, jer je u istom periodu narušavala ugled tuženog, neovlašćeno odlazila na sastanke sa Akcijskim fondom, Beogradskom berzom i drugim institucijama, lažno se predstavljajući kao generalni direktor tuženog, ali takođe bez navođenja datuma ili perioda kada su ove radnje učinjene. Sudovi su utvrdili da je tužilja usmeno upozorena na povrede radne dužnosti, ali u junu 2003. godine. Izgubljena zarada utvrđena je u iznosima dosuđenim pobijanom odlukom, uz zaključak drugostepenog suda da tužilji pripada naknada štete u visini izgubljene zarade za radno mesto komercijaliste prve vrste za belu tehniku i nameštaj, koje odgovara njenoj stručnoj spremi, a nakon ocene nalaza i mišljenja sudskog veštaka, koji je uzeo u obzir i prihode koje je tužilja ostvarila po prestanku radnog odnosa (kod drugih poslodavaca), za koje iznose je umanjena izgubljena zarade tužilje.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pobijanom odlukom je usvojen tužbeni zahtev i poništeno rešenje tuženog od 16.08.2003. godine, koji je obavezan i da tužilju vrati na rad na odgovarajuće radno mesto kao i da joj naknadi štetu isplatom utvrđene izgubljene zarade.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom tuženog neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

U konkretnom slučaju, tuženi je doneo odluku o otkazu Ugovora o radu tužiocu, na osnovu člana 101.stav 1. tačka 3, 4, 5 i 7 Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br.70/01 i 73/01). Tom odredbom je predviđeno da poslodavac može da otkaže Ugovor o radu ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu (tačka 3.), ne poštuje radnu disciplinu odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca (tačka 4.), učini krivično delo na radu ili u vezi sa radom (tačka 5.) i ako zloupotrebi bolovanje (tačka 7.).

Prema članu 101. stav 2. Zakona, poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu, u slučaju iz stava 1. tačka 3. i 4. ovog člana, upozori zaposlenog na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu. Smisao upozorenja je da se zaposlenom stavi do znanja da je izazvao nastanak otkaznog razloga i omogući mu se da se o tome izjasni, čime se zaposlenom obezbeđuje pravo na odbranu. Pri tom, upozorenje na postojanje otkaznog razloga mora se odnositi na konkretnu povredu radne discipline zbog koje se i donosi odluka o otkazu ugovora o radu i prestanku radnog odnosa. Međutim, u konkretnom slučaju tužilji je otkazan ugovor o radu zbog povreda učinjenih posle 30.06.2003. godine, odnosno posle razrešenja sa mesta generalnog direktora, pa upozorenje tužilji izrečeno u junu mesecu (pre razrešenja), ne može se smatrati upozorenjem u smislu navedene zakonske odredbe i za otkazni razlog koji joj je stavljen na teret osporenom odlukom.

Pored toga, odredbom člana 105. Zakona o radu, predviđeno je da se otkaz ugovora o radu daje u pismenom obliku i da obavezno sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku. U izreci odluke tuženog se ne navode ni radnje, ni vreme ni način izvršenja povrede radne dužnosti, već su samo u obrazloženju rešenja kao razlog otkaza ugovora o radu navedene radnje koje joj se stavljaju na teret koje imaju za posledicu nemogućnost da nastavi rad kod poslodavca, ali nije označeno vreme i mesto njihovog izvršenja, tako da nema podataka na osnovu kojih bi se identifikovala radnja, što su osnovni elementi odluke o izricanju otkaza bez kojih ona ne može opstati.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi nije postupio na način predviđenom članom 101.stav 2. Zakona o radu, zato što nije upozorio tužilju na postojanje razloga za otkaz, a osporena odluka ne sadrži ni osnovne elemente predviđene članom 105. Zakona, zbog čega je pravilno poništitena, kao nezakonitu.

Odredbom člana 108. Zakona o radu regulisana je nužna pravna posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa zaposlenom, koju predstavlja reintegracija zaposlenog (stav 1. ovog člana) i naknada štete u vidu izgubljene zarade (satav 2.), pa je pobijanom odlukom pravilno obavezan tuženi da tužilju vrati na rad i rasporedi je na radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, kao i da joj isplati dosuđene iznose na ime izgubljene zarade, čija je visina utvrđena pravilnom ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka.

Navode u reviziji kojima se osporava ocena izvedenih dokaza Vrhovni kasacioni sud nije cenio, jer se time zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno (član 398. stav 2. ZPP).

Na osnovu iznetog, primenom člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.