U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija Predraga Trifunovića, predsednika veća, Jelene Borovac i Branka Stanića, članova veća, u parnici tužioca M.J. iz B.,čiji je punomoćnik N.N., advokat iz B., protiv tuženog JKP Gradsko saobraćajno preduzeće „Beograd“ iz Beograda, radi poništaja rešenja i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3551/13 od 22.01.2015. godine, u sednici održanoj 13.04.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3551/13 od 22.01.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2829/2012 od 06.02.2013. godine, ispravljena rešenjem istog suda P1 2829/12 od 05.03.2013. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, te su poništeni aneks 3 br. 2/956 od 26.04.2012. godine i rešenje o otkazu ugovora o radu br. 17/172 od 17.05.2012. godine, koje rešenje je doneo tuženi, kao nezakoniti. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužioca vrati na rad i rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima u roku od osam dana od prijema pismenog otpravka presude. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 118.500,00 dinara u roku od 8 dana od dana pravnosnažnosti presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3551/13 od 22.01.2015. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda, u stavu prvom izreke, delu stava drugog izreke i u stavu trećem izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi aneks 3 br. 2/956 od 26.04.2012. godine, rešenje o otkazu ugovora o radu br. 17/172 od 17.05.2012. godine, da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 118.500,00 dinara, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u preostalom delu stava drugog izreke, kojim je obavezan tuženi da tužioca rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, te je tužba u tom delu odbačena. Stavom trećim izreke, odbačena je kao neblagovremena dopuna žalbe tuženog izjavljena protiv prvostepene presude.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu odredbe člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio zaposlen kod tuženog na neodređeno vreme na radnom mestu kontrolora u Službi za kontrolu voznih isprava. Upravni odbor tuženog je doneo odluku o pokretanju postupka utvrđivanja viška zaposlenih kod tuženog, te je tužiocu ponudio zaključenje aneksa ugovora o radu za premeštaj na drugi posao kod drugog poslodavca. Tuženi je zaključio sporazum br. 2839 14.03.2012. godine sa Preduzećem A.s.t. DOO, B., radi premeštaja zaposlenih koji su višak kod njega. Kod drugog poslodavca zaposleni će zasnovati radni odnos na istom radnom mestu, odnosno na poslovima kontrolora voznih isprava. Tužilac je to i učinio zaključivanjem ugovora o radu sa Preduzećem A.S.t. DOO B. br. 686 c od 21.05.2012. godine. Posle toga je tuženi doneo rešenje o otkazu ugovora o radu 17.05.2012. godine, na osnovu člana 179. tačka 9. Zakona o radu, jer je tužilac proglašen viškom zaposlenih, s obzirom na to da je tužilac zaključio aneks ugovora o premeštaju na drugi posao kod drugog poslodavca kao meru za rešavanje viška zaposlenih.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tuženi mogao tužioca, kao jednog od zaposlenih koji je mogao da se dokvalifikuje u vidu polaganja vozačkog ispita za ''D'' kategoriju, da premesti na drugo radno mesto u okviru tuženog Preduzeća i to na radno mesto vozača autobusa i trolejbusa, pa je stoga, primenom člana 154, 155, 156, 158, 171, 172. i 179. Zakona o radu, poništio aneks i rešenje o otkazu ugovora o radu, te je primenom člana 191.,stav 1. Zakona o radu, vratio tuženog na rad i rasporedio na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi.

Drugostepeni sud je pobijanom presudom preinačio prvostepenu presudu, zaključujući da je tužilac potpisivanjem aneksa prihvatio meru rešavanja viška zaposlenih, a to je premeštaj kod drugog poslodavca. Tužilac je ostvario zaposlenje kod drugog poslodavca na istim poslovima, zaključivši ugovor o radu sa novim poslodavcem. Na taj način tužilac je prestao da bude deo režima rešavanja viška zaposlenih, a njegov radno pravni položaj je ostao isti, s obzirom da kod drugog poslodavca obavlja poslove koje je obavljao kod tuženog. Drugostepeni sud je smatrao da je diskreciono pravo poslodavca koju će meru iz odredbe člana 155. Zakona o radu primeniti u pogledu rešavanja viška zaposlenih, te je stoga ponudio tužiocu rad kod drugog poslodavca, što je tužilac i prihvatio potpisivanjem ponude i aneksa, naročito što u momentu primene navedene mere tužilac nije imao položenu ''D'' kategoriju za upravljanje autobusom, a za dokvalifikaciju su bila neophodna da se obezbede sredstva. Zato je preinačio prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev tužioca.

I po nalaženju ovog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je tužilac ostvario zaposlenje kod drugog poslodavca na istim poslovima, jer je prestala potreba za njegovim radom kod tuženog, a zaključenje aneksa predstavlja jednu od mera za zapošljavanje viška zaposlenih, zbog čega je neosnovan zahtev tužioca za poništaj aneksa, rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanja tužioca na rad.

Naime, članom 179. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05 i 54/09), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Takođe, odredbama članova 153-158. ovog zakona propisan je način utvrđivanja viška zaposlenih kod poslodavca kada je, s obzirom na ukupan broj zaposlenih i broj zaposlenih koji su višak, neophodno donošenje programa rešavanja viška zaposlenih, pa je propisana sadržina programa i postupak njegovog donošenja. Članom 155. stav 1. tačka 5. propisano je da program sadrži mere za zapošljavanje, pored ostalih, rad kod drugog poslodavca. Odredbom člana 171. stav 1. tačka 4. Zakona o radu propisano je da poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada (aneks ugovora) ako je zaposlenom koji je višak obezbedio ostvarivanje prava iz člana 155. stav 1. tačka 5. ovog zakona.

Prema Programu rešavanja viška zaposlenih koji je doneo tuženi, svi poslovi u Službi za kontrolu voznih isprava su ukinuti, pa je prestala potreba za radom zaposlenih u ovoj Službi, između ostalog i za tužioca, obezbeđena je mera zapošljavanja – rad kod drugog poslodavca. Ova mera je i realizovana 21.05.2012. godine zaključenjem ugovora o radu na neodređeno vreme tužioca sa Preduzećem A.S.t. DOO B., pošto je prethodno tuženi zaključio aneks ugovora o radu sa tužiocem i doneo rešenje o otkazu ugovora o radu, po kojem je tužiocu prestao radni odnos kod tuženog sa danom 20.05.2012. godine. Imajući ovo u vidu, kao i citirane odredbe Zakona o radu, pravilno je drugostepeni sud ocenio da su osporeni akti zakoniti i da nisu povređena prava tužioca. Zato su neosnovani revizijski navodi da je razlog za otkaz ugovora o radu mera zapošljavanja viška zaposlenih kod drugog poslodavca, kao i da je drugostepeni sud propustio da navede da li rešenje o otkazu ispunjava sve uslove da bude zakonito.

Neosnovano tuženi revizijom ukazuje da je tuženi trebalo tužiocu da isplati otpremninu u skladu sa članom 158. Zakona o radu, s obzirom da je tužiocu prestao radni odnos kao tehnološkom višku.

Odredbom člana 158. stav 1. Zakona o radu propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u smislu člana 179. tačka 9. ovog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu. Tuženi je rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu doneo na osnovu člana 179. tačka 9. Zakona o radu, a otpremninu mu nije isplatio, što nije sporno. Međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda takvim postupanjem tuženi nije povredio odredbu člana 158. stav 1. Zakona o radu. Naime, otpremnina je novčana naknada koju poslodavac isplaćuje zaposlenom radi gubitka zarade do čega dolazi bez krivice zaposlenog, kada prestane potreba za poslovima koje je radio i zbog toga se otkaže ugovor o radu. Stoga je namena otpremnine da se zaposlenom obezbedi finansijska podrška u međurazdoblju između prestanka jednog i početka drugog radnog odnosa. U konkretnom slučaju tužiocu je prestao radni odnos kod tuženog zbog prestanka potrebe za njegovim radom, ali mu je upravo tuženi obezbedio meru zapošljavanja – rad kod drugog poslodavca. Na taj način tužiocu je obezbeđen kontinuitet radnog odnosa, pa iako je došlo do promene poslodavaca, nije došlo do gubitka zarade (kod tuženog je radni odnos prestao 20.05.2012. godine, a sa A.S.t. DOO radni odnos je zasnovan 21.05.2012. godine) i zato tužiocu ne pripada otpremnina predviđena članom 158. Zakona o radu.

Tužiocu nisu dosuđeni troškovi revizijskog postupka, s obzirom da tužilac nije uspeo u revizijskom postupku.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Predrag Trifunović,s.r.