Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP na koju revident neosnovano ukazuje, jer je drugostepeni sud odluku doneo na osnovu činjeničnog stanja koje je utvrdio prvostepeni sud brižljivom i savesnom ocenom svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog zasnovao radni odnos na neodređeno vreme na poslovima „...“ u Sektoru ..., na osnovu ugovora o radu broj .../...-... od 06.09.2016. godine sa pripadajućim aneksima kojima je uređen radni odnos zasnovan ugovorom o radu na određeno vreme broj .../... od 15.12.2014. godine. Navedeni ugovor sa aneksima otkazan je rešenjem tuženog broj .../... od 30.11.2020. godine, zasnovanim na otkaznom razlogu iz člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, te je radni odnos tužioca prestao zaključno sa 30.11.2020. godine kada mu je uručeno rešenje o otkazu ugovora o radu, uz isplatu otpremnine. Rešenju o otkazu ugovora o radu prethodila je izmena Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova na način što je broj zaposlenih na poslovima „...“ smanjen sa 6 na 5 izvršilaca, a nakon toga donet je i Program rešavanja viška zaposlenih na koji su mišljenje dali Nacionalna služba za zapošljavanje i sindikalne organizacije kod tuženog. Višak zaposlenih na navedenim poslovima tuženi je utvrdio primenom ocene rada, kao kriterijuma predviđenog Programom rešavanja viška zaposlenih broj 3094/1 od 04.11.2020. godine, koji je objavljen na oglasnoj tabli tuženog istog dana. Ocenjivanje je vršeno na obrascima na kojima je za svakog zaposlenog iskazana ukupna i prosečna ocena. Isti obrasci potpisani su od strane pretpostavljenog – menadžera, direktora Sektora i direktora Sektora ljudskih resursa. Predmet ocenjivanja bili su: 1) opšta ocena učinka, 2) kvalitet obavljenog rada, 3) poštovanje procedura i integriteta podataka, 4) samostalnost u radu, 5) efikasnost u radu, 6). odnos prema radu, zadacima i sredstvima rada, 7) posvećenost, angažovanje i preduzimljivost i 8) fleksibilnost.

Tužilac je od 6 radnika koji su radili na istoj poziciji ocenjen po utvrđenim kriterijumima najnižom ocenom, pa je iz tog razloga utvrđen i proglašen tehnološkim viškom.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da je tuženi postupak određivanja viška zaposlenih sproveo na zakonit način i nije povredio nijednu odredbu zakona kada je tužioca oglasio viškom, zbog čega nisu ispunjeni uslovi za poništaj rešenja tuženog kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu sa pripadajućim aneksima. Tuženi je ispoštovao zakonsku proceduru prilikom smanjenja broja radno angažovanih, primenio je propisane kriterijume ocenjivanja popunjavanjem obrazaca, sproveden je identični postupak prema svim radnicima, a ceo postupak bio je transparentan i to organizovanjem sastanaka sa radnicima, razgovora sa nadređenima i objavljivanjem svih odluka na oglasnoj tabli tuženog.

Po nalaženju drugostepenog suda, prvostepeni sud je na osnovu činjeničnog stanja koje je pravilno i potpuno utvrđeno izveo pogrešan zaključak o neosnovanosti postavljenog tužbenog zahteva, zbog čega je prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...113/2017) propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na njegove potrebe, odnosno ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili ako dođe do smanjenja obima posla. Odredba člana 153. istog zakona, propisuje slučajeve u kojima obavezuje poslodavca da donese program rešavanja viška zaposlenih. U članu 155. stav 1. istog zakona, propisano je da program naročito sadrži: 1) razloge prestanka potrebe za radom zaposlenih; 2) ukupan broj zaposlenih kod poslodavca; 3) broj, kvalifikacionu strukturu, godine starosti i staž osiguranja zaposlenih koji su višak i poslove koje obavljaju; 4) kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih; 5) mere za zapošljavanje: premešataj na druge poslove, rad kod drugog poslodavca, prekvalifikacija ili dokvalifikacija, nepuno radno vreme, ali ne kraće od polovine punog radnog vremena i druge mere; 6) sredstva za rešavanje socijalno-ekonomskog položaja viška zaposlenih; 7) rok u kome će biti otkazan ugovor o radu, dok je stavom 2. propisano da je poslodavac dužan da predlog programa dostavi sindikatu iz člana 154. zakona i Republičkoj organizaciji nadležnoj za zapošljavanje, najkasnije osam dana od dana utvrđivanja predlog programa, radi davanja mišljenja.

Po shvatanju Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju postojali su uslovi za donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu u smislu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, jer je Odlukom o izmenama i dopunama Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta predviđeno 5 umesto dotadašnjih 6 izvršilaca na poslovima koje je obavljao tužilac, a koji je od svih radnika na poslovima „...“ dobio najnižu prosečnu ocenu. Ocenjivanje je izvršeno od strane neposredno pretpostavljenih tužiocu, na osnovu kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih utvrđenih prilogom 3. Predloga programa – formularu koji je njegov sastavni deo i sadržavao je kriterijume: opšta ocena učinka za prethodno završeni ciklus, kvalitet obavljenog rada, poštovanje procedura i integriteta podataka, samostalnost u radu, efikasnost u radu, odnos prema radu, zadacima i sredstvima rada, posvećenost, angažovanje, preduzimljivost i fleksibilnost. Po dobijanju rezultata ocenjivanja obavljen je razgovor sa tužiocem i njemu je saopšteno da je dobio najnižu ocenu, što je potvrdio svedok koji se nalazio na mestu direktora proizvodnje kod tuženog, a koji je pojasnio da sam postupak ocenjivanja radnika je takav da se završna ocena daje na osnovu kompletnog učinka i na osnovu kontinuiranog praćenja rada zaposlenog. Tehnološkim viškom se proglašavaju oni zaposleni čija je ocena rada slabija u odnosu na ostale izvršioce ili izvršioca na poziciji na kojoj se ugovor o radu ne otkazuje. Za radom tužioca, koji je od svih radnika na poslovima „...“ dobio najnižu prosečnu ocenu, prestala je potreba usled smanjenja broja izvršilaca, a pravo je tuženog kao poslodavca da u cilju racionalizacije i uštede u poslovanju sam kreira i organizuje proces rada i odredi način na koji će se obavljati pojedini poslovi. U toku postupka je utvrđeno da je datum donošenja Predloga programa rešavanja viška zaposlenih 04.11.2020. godine, kada je donet i objavljen na oglasnoj tabli i Odluka o izmenama Pravilnika o unutršanjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, a 27.11.2020. godine na oglasnoj tabli tuženog je objavljen tekst Programa za rešavanje viška zaposlenih usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena. Zaposleni su o svemu bili blagovremeno obaveštavani, ne samo objavljivanjem navedenih akata na oglasnoj tabli, već i organizovanjem sastanaka sa svim zaposlenima kod tuženog, imajući u vidu da je to drugi program sproveden iste kalendarske godine, pod potpuno istim pravilima i kriterijumima. Shodno Statutu tuženog koji je važio u to vreme, upravo generalni direktor je organ društva koji je nadležan za donošenje izmene akata iz oblasti radnih odnosa tako da je izmena sistematizacije izvršena od strane ovlašćenog lica i oglašena na oglasnoj tabli, te je stupila na snagu nakon što je istekao rok od osam dana radi stupanja na snagu. Stoga je pogrešan zaključak drugostepenog suda da tuženi nije dokazao da je primena merila i kriterijuma bila pravilna i objektivna, odnosno da je iz ocenjivanja zaposlenih na poslovima „...“ bila isključena samovoljna i subjektivnost i da o tome otkazni akt ne sadrži razloge u smislu člana 193. stav 1. Zakona o radu. Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju pravilan je zaključak prvostepenog suda da je odluka o otkazu ugovora o radu tužiocu doneta uz pravilnu primenu odredbe člana 179 stav 5. tačka 1. Zakona o radu, na osnovu pravilno sprovedenog postupka.

Zbog iznetog, primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u prvom stavu izreke, s tim što je potvrđena i prvostepena odluka o troškovima postupka.

Odluka o troškovima revizijskog postupka, sadržana u stavu drugom izreke, doneta je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi sa članovima 153. stav 1. i 154. ZPP. Tužena je uspela u ovom sporu i zato ima pravo na naknadu troškova za sastav revizije u iznosu od 49.500,00 dinara, koji su obračunati primenom važeće Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata.

Troškovi tužioca za sastav odgovora na reviziju po oceni ovog suda nisu bili potrebni radi vođenja parnice, pa je na osnovu člana 154. stav 1. ZPP odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković