Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 441. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/2018 i 18/2020), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog po osnovu ugovora o radu i Aneksa ugovora o radu br. ... od 07.11.2012. godine, na poslovima ... . Dana ....2015. godine, rešenjem tuženog, tužiocu je prestao radni odnos otkazom Aneksa ugovora o radu br. ... od 07....2012. godine, zbog tehnoloških i organizacionih promena. Tužilac smatra da je rešenje o prestanku radnog odnosa nezakonito, zbog povrede postupka koji je prethodio otkazu, iz razloga što tuženi nije preduzeo mere da mu omogući obavljanje drugih poslova kao i zbog činjenice da tuženi četvorici radnika koji su takođe bili na spisku kao tehnološki višak, nije otkazao ugovor o radu, te je tužbenim zahtevom tražio da sud isto poništi i da obaveže tuženog da ga vrati na rad i rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima. Podneskom od 25.01.2017. godine tužilac je precizirao tužbeni zahtev, tako što je tražio da sud poništi navedeni otkazni akt i obaveže tuženog da mu zbog povrede postupka za prestanak radnog odnosa na ime naknade štete isplati iznos od šest zarada. Tuženi je osporio tužbeni zahtev ističući da je u skladu sa odlukom o reorganizaciji, doneo odluku o izmenama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, zatim Predlog programa za rešavanje viška zaposlenih, koji je dostavljen Sindikatu i Nacionalnoj službi za zapošljavanje na saglasnost kao i da je utvrdio kriterijume za ocenjivanje zaposlenih, sproveo postupak ocenjivanja zaposlenih i nakon toga, zbog nemogućnosti da zaposlene koji su tehnološki višak, rasporedi na odgovarajuća radna mesta, istima, među kojima i tužiocu, otkazao ugovor o radu.

Tužilac u ovoj parnici traži da se utvrdi da je rešenje tuženog kojim mu je usled tehnoloških i organizacionih promena otkazan ugovor o radu poništi kao nezanito, jer za tu vrstu otkaza nije bilo zakonskih razloga, te da se tuženi obaveže da ga vrati na rad. Eventualnim tužbenim zahtevom tužilac je tražio da mu tuženi zbog povrede postupka u vezi prestanka radnog odnosa isplati šest zarada.

Prvostepeni sud je zaključio da je u konkretnom slučaju postojao osnov za prestanak radnog odnosa, ali da je poslodavac postupio suprotno odredbama Zakona kojima je propisan postupak za prestanak radnog odnosa (u prvostepenoj presudi nema dovoljno razloga iz kojih bi se utvrdilo o kojim se propustima radi). Zbog toga je odbio zahtev za poništaj otkaza, obavezao tuženog da tužiocu isplati šest zarada i dopunskom odlukom protiv koje nije bilo žalbe, odbio tužiočev zahtev za vraćanje tužioca na rad, sve s pozivom na član 191. stav 7. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05 ... 75/14). Međutim, drugostepeni sud smatra da je pri donošenju rešenja o otkazu ugovora o radu postupljeno suprotno odredbama Zakona kojima je propisan postupak za prestanak radnog odnosa po tom osnovu, jer je rešenje o prestanku radnog odnosa doneto 14.05.2015. godine, a Program rešavanja viška zaposlenih je donet 08.05.2015. godine i mogao je da stupi na snagu i primenjuje se tek po proteku od 8 dana od objavljivanja, odnosno 16.05.2015. godine. Na taj način rešenje je doneto pre stupanja na snagu Programa što ga čini nezakonitim. Zbog toga je drugostepeni sud prihvatio pravni stav prvostepenog suda o primeni člana 191. stav 7. Zakona o radu, ali je preinačio deo prvostepene presude i poništio otkaz ugovora o radu.

Zakon o radu u članu 8. propisuje da su opšti akti Kolektivni ugovor i Pravilnik o radu, dakle ne i Program rešavanja viška zaposlenih koji otuda nema karakter opšteg akta, jer se njime ne uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih, već se radi o aktu poslovne politike kojim se uređuju mere i aktivnosti radi obezbeđenja prava zaposlenih za čijim je radom prestala potreba-reguliše se procedura. Otuda je dovoljno da je Program donet pre rešenja o otkazu ugovora o radu, što je ovde prisutno (ovaj sud je takav stav već izrazio kroz presudu Rev2 3328/2019 od 08.10.2020. godine).

Imajući u vidu navedeno, proizilazi da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je činjenicu da Program rešavanja viška zaposlenih nije objavljen pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu tretirao kao povredu postupka. Zbog navedenog stava drugostepeni sud nije adekvatno cenio žalbene navode vezane za stav prvostepenog suda o postojanju razloga iz člana 191. stav 7. Zakona o radu i posebno o pravu na naknadu štete. Sve su to razlozi zbog kojih je drugostepena odluka morala biti ukinuta na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će imati u vidu sve što je navedeno, pa će u skladu sa tim ponovo odlučiti o izjavljenoj žalbi.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić