Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Zorice Bulajić i Irene Vuković, članova veća, u parnici tužilaca: AA iz ..., BB iz ..., VV iz ..., GG iz ..., DD iz ..., ĐĐ iz ..., EE iz ..., ŽŽ iz sela ...i ZZ iz sela ..., čiji je punomoćnik Miroljub Jovčić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova RS, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi isplate, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2630/17 od 26.01.2018. godine i žalbi tužene izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu R4 43/18 od 19.09.2018. godine, u sednici održanoj 09.10.2024. godine, doneo je

R E Š E NJ E

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, žalba tužene, izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu R4 43/18 od 19.09.2018. godine.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2630/17 od 26.01.2018. godine, u preinačujućem delu.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 3829/10 od 15.09.2010. godine, ispravljenom pravnosnažnim rešenjem istog suda P 3829/10 od 10.07.2014. godine, stavom prvim izreke, tužba je povučena u delu tužbenog zahteva kojim su tužioci na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora i naknade za ishranu u toku rada za period od 01.05.2004. godine do dana podnošenja tužbe tražili da im tužena isplati iznos od po 200.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe do isplate. Stavom drugim izreke, odbijeni su, kao neosnovani tužbeni zahtevi kojima su tužioci tražili da im tužena isplati na ime neisplaćene zarade za rad noću, za prekovremeni rad i za rad u dane praznika, kao i na ime naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada pojedinačne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kao u sadržini tog stava. Stavom trećim izreke, obavezani su tužioci da solidarno naknade troškove parničnog postupka tuženoj u iznosu od 27.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2630/17 od 26.01.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda ispravljena rešenjem istog suda u delu stava drugog izreke kojim je odbijen, kao neosnovan tužbeni zahtev kojim su tužioci tražili da im tužena isplati naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u pojedinačnim novčanim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kao u sadržini tog stava. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda ispravljena rešenjem istog suda u ostalom delu stava drugog izreke, pa je obavezana tužena da tužiocima isplati na ime neisplaćene zarade za rad noću, za prekovremeni i u dane praznika, pojedinačne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kao u sadržini tog stava. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude ispravljene rešenjem istog suda, tako što je odbijen zahtev tužene da joj tužioci naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 27.500,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocima na ime troškova prvostepenog parničnog postupka isplate iznos od 141.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s pozivom na član 395. Zakona o parničnm postupku (pogrešno navodeći član 404.), pobijajući je u preinačujućem delu.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu R4 43/18 od 19.09.2018. godine nije dopuštena revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2630/17 od 26.01.2018. godine, u stavu drugom izreke.

Protiv navedenog rešenja, tužena je izjavila žalbu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene žalbe, Vrhovni sud je imao u vidu da se u konkretnom slučaju radi o postupku započetom pre stupanja na snagu Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ broj 72/11), odnosno pre 01.02.2012. godine, pa se, primenom odredbe člana 506. stav 1. u vezi člana 508. tog Zakona, ovaj postupak ima sprovesti po odredbama Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09) koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe, koji ne predviđa žalbu kao pravni lek koji se može izjaviti protiv rešenja drugostepenog suda, što žalbu tužene čini nedozvoljenom.

Naime, žalba kao pravni lek može se izjaviti protiv presude donete u prvom stepenu (član 355. ZPP) i protiv rešenja prvostepenog suda (član 385. ZPP). Protiv odluka drugostepenog suda – pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu i rešenja drugostepenog suda, stranke mogu izjaviti reviziju (član 394. i 412. stav 5. ZPP).

Kako je protiv rešenja drugostepenog suda izjavljena žalba, to je na osnovu člana 411. u vezi člana 374. ZPP odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud nalazi da uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji u skladu sa članom 395. ZPP, nisu ispunjeni, jer drugostepeni sud nije prihvatio predlog revidenta što je uslov za dozvoljenost revizije.

Primenom člana 401. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09), koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Sl. glasnik RS“ broj 72/11), a u vezi člana 23. stav 3. ZPP („Sl. glasnik RS“ broj 55/14), našao da revizija tužene nije dozvoljena, ni kao redovna.

Naime, odredbom člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („Sl. glasnik RS“ broj 55/14), koja reguliše dozvoljenost revizije u svim sporovima koji nisu pravnosnažno rešeni do 31.05.2014. godine, odnosno do dana stupanja na snagu ovog zakona, propisano je da je revizija dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijenog dela prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate podneta je 14.05.2007. godine. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude za svakog od tužilaca (koji nisu jedinstveni suparničari) ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000,00 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora za svakog od tužilaca ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da je revizija nedozvoljena.

Na osnovu iznetog, primenom člana 404. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković