Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović, Spomenke Zarić, dr Ilije Zindovića i Gordane Komnenić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandra Jasika, advokat iz ..., protiv tuženih AD „BB“ ..., i AD „VV“, ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 876/19 od 24.07.2019. godine, na sednici održanoj 19.02.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE predlog tužilje za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 876/19 od 24.07.2019. godine u stavu prvom izreke u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom i trećem izreke, i presuda Osnovnog suda u Požarevcu P1 136/17 od 07.11.2018. godine u stavovima drugom i trećem izreke, i predmet VRAĆA prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Požarevcu P1 136/17 od 07.11.2018. godine, stavom prvim izreke, obavezani su tuženi da tužilji na ime naknade štete za smenski rad, za period februar 2014. godine - jun 2014. godine, solidarno isplate pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom, sve bliže navedeno ovim stavom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev kojim je traženo da se obavežu tuženi da tužilji na ime naknade štete za topli obrok i regres, za period februar 2014. godine - avgust 2015. godine, solidarno isplate pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom, sve bliže navedeno ovim stavom izreke. Stavom trećim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi AD „VV“, ..., da tužilji na ime naknade štete za topli obrok i regres, za period septembar 2015. godine - februar 2017. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom, sve bliže navedeno ovim stavom izreke. Stavom četvrtim izreke, obavezani su tuženi da tužilji naknade troškove postupka u iznosu od 69.694,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 876/19 od 24.07.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje i tuženog AD „BB“ ... i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke u odnosu na tuženog AD „BB“ ... i u stavovima drugom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, ukinuto je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se o reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/2014), za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse, budući da je Vrhovni kasacioni sud u više odluka izrazio stav u situaciji kada poslodavac pravo zaposlenih na isplatu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, ne iskaže u platnoj listi zaposlenih, koji se razlikuje od stava izraženog u pobijanoj presudi.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

Prema činjeničnom stanju, na kome su zasnovane pobijane odluke tužilja je bila u radnom odnosu kod prvotuženog do 01.09.2015. godine, od kada je kod drugotuženog na poslovima putničkog blagajnika. Veštačenjem radi utvrđivanja da li je tužilji za sporni period obračunat i isplaćen topli obrok i regres konstatovano je, na osnovu uvida u obračunski list tužilje, da je tuženi obračunavao i isplaćivao osnovnu zaradu tužilji po vrednosti jednog radnog časa, u skladu sa članom 5. Aneksa Kolektivnog ugovora, s tim da tuženi nije naknadu na ime toplog obroka i regresa prikazivao odvojeno od osnovne zarade u obračunskim listama tužilje, te je veštak za sporni period obračun izvršio u u skladu sa odredbama Kolektivnog ugovora tuženog iz 1995.godine, koji je bio važeći 2002.godine, kada je poslednji put isplatio troškove ishrane i regresa odvojeno od zarade i prikazao u obračunskim listićima isplaćene iznose po tim osnovima. Tuženi nisu dostavili strukturu cene rada.

Nižestepenim odlukama je odbijen tužbeni zahtev za isplatu naknade regresa za godišnji odmor, kao i naknade na ime troškova ishrane u toku rada, uz zaključak sudova da su ovi troškovi tužilji isplaćeni pravilno, kroz cenu rada, a prema opštim aktima tuženog.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je nižestepenim odlukama pogrešno primenjeno materijalno pravo, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepravilno utvrđeno.

Zakonom o radu propisano je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom, a Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br.61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, propisano je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 1, 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Počev od 01.01.2006. godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovoriti manji ili veći iznos regresa i toplog obroka, od onoga koji je predviđen Opštim kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko su doneli Odluku kojom su predvideli visinu regresa i toplog obroka. Međutim u konkretnom slučaju tuženi u toku postupka nije dostavio takvu odluku sudu, kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se osnovano može zaključiti da istu nije ni doneo. Pri tom, visina troškova na ime regresa za godišnji odmor i na ime troškova ishrane u toku rada, mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. Imajući ovo u vidu, ne može se prihvatiti ni navod tuženih, kao ni zaključak drugostepenog suda, da su zaposlenima, pa i tužilji, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da tuženi nisu mogli da se izjasne o njihovoj visini, niti su iznos naknade za regres i topli obrok iskazali u platnoj listi zaposlenih (pa i tužilje), kako je to propisano članom 105. stav 1. i članom 121. stav 1. Zakona o radu. Na osnovu iznetog, proizlazi zaključak da su tuženi, u pogledu isplate navedenih naknada, citirane zakonske odredbe primenjivali na štetu tužilje.

Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 3. ZPP, odlučio kao u izreci.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje, imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić