U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i dr Ilije Zindovića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragica Brkić, advokat iz ..., protiv tuženog „BB“ AD iz ..., radi isplate zarade i uplate doprinosa, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1574/18 od 23.11.2018. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda Gž1 1574/18 od 14.01.2019. godine, u sednici održanoj 04.12.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1574/18 od 23.11.2018. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda Gž1 1574/18 od 14.01.2019. godine, tako što se odbija kao neosnovana žalba tuženog i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Šapcu P1 13/18 od 20.04.2018. godine u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka od 72.550,00 dinara u roku od osam dana od dana dostavljanja presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Šapcu P1 13/18 od 20.04.2018. godine, stavom prvim izreke obavezan je tuženi da tužiocu isplati na ime razlike zarade za period od aprila 2011. godine do decembra 2012. godine, u mesečnim iznosima i sa zakonskom kamatom bliže određenim ovim stavom izreke. Stavom drugim izreke obavezan je tuženi da za tužioca uplati razliku doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje i preda M-4 obrazac Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje Beograd, Filijala ... na iznose razlike zarade bliže određene u stavu prvom izreke. Stavom trećim izreke odbijen je zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da isplati zakonsku zateznu kamatu na pojedinačne iznose koji su dosuđeni u stavu prvom izreke na način bliže određen ovim stavom izreke. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka od 219.830,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude pa do isplate, dok je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca preko dosuđenog iznosa pa do traženih 270.550,00 dinara, odnosno za 50.720,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos počev od dana izvršnosti presude pa do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1574/18 od 23.11.2018. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda Gž1 1574/18 od 14.01.2019. godine, stavom prvim izreke žalba tuženog je usvojena i prvostepena presuda preinačena u usvajajućem delu, pa je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da tužiocu na ime manje isplaćene zarade za period od aprila 2011. godine do decembra 2012. godine isplati mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom na način bliže određen ovim stavom izreke, kao i da se obaveže tuženi da za tužioca uplati pripadajuće doprinose nadležnim fondovima i preda M-4 obrazac RF PIO i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 219.830,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 9.770,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, na osnovu člana 404. ZPP.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011, ... 87/18), a koja se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011, ... 87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog po osnovu ugovora o radu od 01.06.2006. godine do 15.10.2013. godine, kada mu je prestao radni odnos po osnovu rešenja o otkazu ugovora o radu od 11.10.2013. godine. Vlada Republike Srbije, tuženi, reprezentativni sindikati kod tuženog i reprezentativni sindikati na nivou Republike Srbije su 17.06.2008. godine zaključili Socijalni program za “BB” AD. Odredbom člana 9. ovog Programa, tuženi se obavezao da odmah nakon preuzimanja “BB” AD izvrši jednokratno i trajno povećanje zarade zaposlenih u visini od 15% u odnosu na mesec koji je prethodio preuzimanju, uz obavezu da tako utvrđene zarade ubuduće usklađuje sa indeksom troškova života, uz realan rast u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda u periodu važenja socijalnog programa (17.06.2008. do 31.12.2012. godine). Preuzimanje “BB” AD izvršeno je 11.02.2009. godine. Tuženi je svim zaposlenima u “BB” AD, osim menadžerima I i II grupe, isplatio jednokratni dodatak na aprilsku zaradu u visini od 15% vrednosti osnovne zarade, utvrđene članom 42. kolektivnog ugovora za “BB” AD za april mesec na osnovu odluke od 30.04.2009. godine. U daljem periodu tuženi je zaposlenima usklađivao zaradu sa indeksom troškova života i realnim rastom u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda. U ovoj parnici tužilac potražuje razliku između zarade koja mu je isplaćena i zarade uvećane za 15% za traženi period, prema članu 9. Socijalnog programa od 17.06.2008. godine. Veštačenjem je utvrđena visina razlike zarade koju tužilac potražuje.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev nalazeći da Socijalni program ima značaj opšteg akta koji se neposredno primenjuje, budući da se njime uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih, te kako su propisanu sadržinu akta prihvatili poslodavac i zaposleni, to su norme tog akta kod poslodavca postale sastavni deo opštih akata poslodavca.

Međutim, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da Socijalni program nema pravno dejstvo opšteg akta koji se neposredno primenjuje, pošto se njime ne uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih već predstavlja akt poslovne politike kojim se utvrđuje sistem mera i aktivnosti na obezbeđivanju prava zaposlenih za čijim je radom prestala potreba.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 41. stav 1. Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“ 38/2001) propisano je koje elemente sadrži ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine subjekta privatizacije (ugovorne strane, predmet prodaje, ugovorenu cenu, rok plaćanja, korišćenje zemljišta i druge odredbe o kojima se sporazumeju ugovorne strane). Ova odredba je dopunjena Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“ br. 45/05) tako što je propisano da ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine, pored ostalih, sadrži i odredbu o „načinu rešavanja pitanja zaposlenih“.

U postupku privatizacije i zaključenja ugovora o kupovini i prodaji akcija „BB“ AD, 17.06.2008. godine zaključen je Socijalni program za „BB“ AD …, na osnovu člana 41. stav 1. Zakona o privatizaciji – da ugovor o kupoprodaji subjekta privatizacije sadrži odredbu o „načinu rešavanja pitanja zaposlenih“. Potpisnici ovog akta su: u ime Vlade Republike Srbije – Ministarstvo rudarstva i energetike Republike Srbije, u ime Društva za istraživanje, proizvodnju, preradu, distribuciju i promet nafte i naftnih derivata i istraživanje i proizvodnju prirodnog gasa „BB“ AD … – predsednik Upravnog odbora i Generalni direktor, reprezentativni sindikati kod poslodavca: Jedinstvena sindikalna organizacija „BB“ AD i Jedinstvena sindikalna organizacija „BB1“ …, reprezentativni sindikati na nivou Republike Srbije i grane: Samostalni sindikat VV i Sindikat GG.

Imajući u da su potpisnici Socijalnog programa za „BB“ a.d. … od 17.06.2008. godine (Vlada RS, „BB“ a.d. i reprezentativni sindikati kod poslodavca i na nivou RS i grane) odredili da je njegov cilj zaštita radnog odnosa, kao i socijalnog i ekonomskog položaja zaposlenih (član 5.), da će se primenjivati kao samostalni opšti akt čija je važnost do 31.12.2012. godine (član 6.) i da su prava zaposlenih utvrđena ovim Socijalnim programom, ne samo kolektivna, već istovremeno i njihova individualna prava (član 22.), Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pogrešna ocena drugostepenog suda da Socijalni program nema značaj opšteg akta koji se neposredno primenjuje. S tim u vezi pogrešna je ocena drugostepenog suda da se Socijalnim programom ne uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih. Ovakav zaključak je neprihvatljiv, ako se ima u vidu da sve odredbe (od člana 9. do člana 16.) odeljka III Socijalnog programa koji ima naslov: Zaštita ekonomskog i socijalnog položaja zaposlenih, predviđaju određene obaveze poslodavca prema zaposlenima (obezbeđenje realne vrednosti zarada i njihovo povećanje, isplata dobiti, izdvajanje sredstava za rešavanje stambenih potreba, formiranje posebnog fonda za pomoć zaposlenima, isplata sredstava na ime poklona za Novu godinu i drugo), pa je potpuno jasno da te obaveze poslodavca predstavljaju prava zaposlenih.

U situaciji kada su prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih i poslodavca propisane aktom koji je zaključen između njih ili u njihovo ime i za njihov račun njihovi predstavnici i iz kog proizlazi da su propisanu sadržinu akta prihvatili poslodavac i zaposleni, sledi da su norme tog akta kod poslodavca postale sastavni deo opštih akata poslodavaca. To dalje znači da je poslodavac imao obavezu da normu propisanu u članu 9. Socijalnog programa primenjuje neposredno. Saglasno navedenom, bez obzira na naziv akta, ovako zaključeni Socijalni program ima karakter opšteg akta – Kolektivnog ugovora koji je tuženi prvobitno priznao ispunjavajući ga (a takvo određenje dali su i njegovi potpisnici u članu 6. stav 2.) i primenjuje se neposredno. Imajući u vidu da je poslodavac u ovako potpisanom aktu predvideo povećanje zarada zaposlenih jednokratno i trajno i da svoju obavezu nije ispunio (osim za jedan mesec), tužilac osnovano potražuje isplatu razlike u zaradi za period od aprila 2011. godine do decembra 2012. godine (u vreme važenja socijalnog programa), pa ovo potraživanje predstavlja razliku između isplaćene zarade po aneksima ugovora o radu i zarade koja bi tužiocu pripala po zaključenom Socijalnom programu, kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava odbio tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da tužiocu isplati na ime razlike zarade za sporni period iznose sa pripadajućom kamatom, kao i da za tužioca uplati razliku doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje na iznose razlike zarade, sve bliže navedeno u izreci prvostpene presude, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP preinačio drugostepenu odluku, odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu, na osnovu člana 153. i 154. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su dosuđeni u visini od 72.550,00 dinara i koji obuhvataju troškove za sastav revizije od strane advokata od 12.000,00 dinara na osnovu Tarifnog broja 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121/12) i troškove sudskih taksi na reviziju od 24.220,00 dinara i odluku po reviziji od po 36.330,00 dinara, prema Tarifnom broju 1. i 2. Taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94 ... 95/18).

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić