OBAVEZUJU SE tužilac da tuženom na ime naknade troškova revizijskog postupka isplati iznos od 76.530,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude.

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova odgovra na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vranju P1 116/19 od 22.10.2020. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime razlike između manje isplaćene naknade po osnovu minulog rada do pripadajuće naknade, za period od 07.01.2015. godine do 15.08.2017. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose navedene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime razlike između manje isplaćene naknade po osnovu rada na dane državnog praznika za isti period, isplati pojedinačne mesečne iznose navedene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime razlike između manje isplaćene naknade po osnovu noćnog rada za navedeni period, isplati pojedinačne mesečne iznose navedene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime razlike između manje isplaćene naknade po osnovu prekovremenog rada za sporni period, isplati pojedinačne mesečne iznose navedene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa do isplate. Stavom petim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade po osnovu troškova prevoza za utuženi period, isplati pojedinačne mesečne iznose navedene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa do isplate. Stavom šestim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 92.680,00 dinara, a ukoliko obavezu plaćanja ne izvršni u ostavljenom roku od osam dana od pravnosnažnosti presude i sa zakonskom zateznom kamatom na dosuđene troškove parničnog postupka počev od dana izvršnosti presude do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 456/2021 od 04.02.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Vranju P1 116/19 od 22.10.2020. godine u stavu prvom, četvrtom i šestom izreke, u pogledu odluke o troškovima parničnog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku, kojom u suštini pobija odluku o isplati naknade po osnovu minulog rada.

Tužilac je izjavio odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je našao da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog u smislu člana 404. ZPP.

Članom 404. stav 1. ZPP propisano je da revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Stavom 2. istog člana propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni kasacioni sud je dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog, u smislu člana 404. ZPP, jer postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, s obzirom na predmet tražene sudske zaštite i razloge zbog kojih su nižestepeni sudovi usvojili tužbeni zahtev, kao i navode revizije tužene, te je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničom stanju, tužilac je bio radnik PZP Vranje, a zatim „Trace PZP“ Vranje d.o.o. nad kojim je rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St 25/2012 od 29.03.2012. godine otvoren stečajni postupak. U stečajnom postupku navedeno preduzeće je prodato „Trace PZP“ Vranje d.o.o. prema ugovoru o kupoprodaji od 23.12.2014. godine, a kupac je dana 05.01.2015. godine isplatio kupoprodajnu cenu i time postao vlasnik nad osnivačkim kapitalom, koji čini pokretna i nepokretna imovina sa 100% udela u ukupnom kapitalu društva. Odredbom člana 8. navedenog ugovora predviđeno je da kupac kupovinom osnivačkih prava ne postaje pravni sledbenik navedenog preduzeća. Dana 05.01.2015. godine, obustavljen je stečajni postupak zbog prodaje stečajnog dužnika, kao pravnog lica, a postupak je nastavljen prema stečajnoj masi, radi namirenja stečajnih poverilaca. Stečajni upravnik je svim zaposlenima, pa i tužiocu, otkazao ugovor o radu 05.01.2015. godine, shodno odredbi člana 176. stav 1. tačka 5. Zakona o radu. Dana 02.08.2018. godine, izvršena je statusna promena pripajanja privrednih društava „Trace PZP“ Vranje d.o.o. i „Trace PZP“ Niš a.d. i promenjeno ime u „Trace Srbija“ a.d. Niš. Tužilac je sa pravnim prethodnikom tuženog zasnovao radni odnos dana 07.01.2015. godine. U ovoj pravnoj stvari tužilac potražuje uvećanu zaradu po osnovu minulog rada, rada u dane državnih praznika, noćnog rada, prekovremenog rada i naknadu troškova prevoza za period od septembra 2015. godine do 15.08.2017, godine, primenom člana 37. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede, a na osnovu članstva PZP Vranje i tuženog u Udruženju„Putar“.

Nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev na ime uvećane zarade po osnovu minulog rada nalazeći da u konkretnom slučaju treba primeniti odredbu člana 37. stav 1. tačka 5. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede, jer ova norma tužiocu daje veća prava i u saglasnosti je sa odredbom člana 108. stav 1. tačka 3. i 4. Zakona o radu. Ovo iz razloga što je nakon prodaje stečajnog dužnika došlo do promene osnivača tog društva, a vlasnička i upravljačka prava stekao je kupac (tuženi), s tim da je stečajni dužnik zadržao svoj pravni subjektivitet i status pravnog lica, pa je na taj način ostvaren kontinuitet članstva u Udruženju „Putar“ između PZP Vranje kod koga je tužilac bio zaposlen i tuženog kod koga je tužilac zasnovao radni odnos. Imajući u vidu navedeno, po oceni nižestepenih sudova tužiocu pripada pravo na uvećanu zaradu po osnovu vremena provedenog na radu kod poslodavca (minuli rad). Takođe, tužilac ima pravo i na isplatu zarade za prekovremeni rad, jer je u spornom periodu radio duže od punog radnog vremena.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je zaključak nižestepenih sudova zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 1. Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“ br. 104/09 i 99/11), propisano je da se tim zakonom uređuju uslovi i način pokretanja i sprovođenja stečaja nad pravnim licima. Odredbom člana 132. stav 1. istog zakona propisano je da po donošenju rešenja o bankrotstvu, stečajni upravnik započinje i sprovodi prodaju celokupne imovine ili dela imovine stečajnog dužnika. Odredbom člana 135. istog zakona propisano je da predmet prodaje može biti stečajni dužnik kao pravno lice, uz saglasnost odbora poverilaca i uz prethodno obaveštenje razlučnih i založnih poverilaca u skladu sa članom 133. stav 2. tog zakona, dok je odredbom člana 136. stav 1. istog zakona propisano da posle prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica, stečajni postupak se u odnosu na stečajnog dužika obustavlja, a stavom 3. istog člana propisano je da novac dobijen prodajom stečajnog dužnika, kao i imovina stečajnog dužnika iz stava 2. ovog člana, ulazi u stečajnu masu u odnosu na koju se stačajni postupak nastavlja.

S ozbirom na navedene odredbe, po oceni Vrhovnog kasacionog suda u konkretnom slučaju kao merodavan propis primenjuje se Zakon o stečaju. Nije moguće primeniti odredbu člana 37. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede, kao ni član 108. stav 1. tačka 4. Zakona o radu, u odnosu na potraživanje tužioca, s obzirom da je za ostvarivanje ovog prava potrebno da budu ispunjeni uslovi za isplatu uvećane zarade po osnovu minulog rada prema odredbama Zakona o radu na koji se tužilac poziva, a čija primena je u konkretnom slučaju isključena. Ovo iz razloga što je posledica prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica ta da pravno lice koje je kupac nije pravni sledbenik stečajnog dužnika.

Osnovano revizijom tuženi ukazuje da tužilac ne može osnovanost tužbenog zahteva zasnivatina odredbama Zakona o radu i Posebnog kolektivnog ugovora, jer je stečajni dužnik kod koga je tužilac bio u radnom odnosu prodat kao pravno lice u stečaju. S toga tuženi svoj pravni subjektivitet ne izvodi iz pravnog subjektiviteta stečajnog dužnika, niti je svoj status stekao iz pravnog statusa ranijeg stečajnog dužnika, niti je nastao bilo kakvom statusnom promenom, tako da između subjekta u stečaju i subjekta koji je nastao kupovinom, postoji jasna razlika.

Iz navedenih razloga, a primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Odluka o troškovima postupka po reviziji, sadržana u stavu trećem izreke, doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi člana 153. ZPP, i tuženom su dosuđeni troškovi za sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, sudsku taksu na reviziju u iznosu od 25.812,00 dinara i sudsku taksu na odluku 38.718,00 dinara.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. u vezi sa članom 154. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju, jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice, zbog čega je odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić