Ispitujući pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem tuženog broj 46/80 od 19.11.2014. godine tužiocu je otkazan Ugovor o radu od 13.12.2004. godine sa aneksom ugovora, zbog povrede radne obaveze i nepoštovanja radne discipline, primenom člana 179. stav 2. tačka 5. i stav 3. tačka 4. Zakona o radu, člana 7. stav 2. tačka 4. Kolektivnog ugovora o utvrđivanju prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih u „Niš ekspres“ a.d. i člana 19. tačka IV i XI Ugovora o radu. Tužiočevo radno mesto ... bilo je u stanu u Beogradu koji je tuženi iznajmio za smeštaj voznog osoblja, a zaduženje je imao da obavlja poslove održavanja ... i radno vreme od 8,00 do 15,00 časova. Tužiocu je na teret stavljeno da je učinio povredu radne obaveze i nije poštovao radnu disciplinu na taj način što je 31.10.2014. godine, na radu u prepodnevnoj smeni, prilikom alkotestiranja zaposlenih u stanu za boravak i prenoćište voznog osoblja, u 08,50 časova imao 0,19% alkohola u organizmu. Prema zapisniku od 03.11.2014. godine, sačinjenom u prostorijama pravne službe pogona Saobraćajno tržište, tužilac je dao izjavu u kojoj je naveo da je 31.10.2014. godine radio u prepodnevnoj smeni od 08,00 časova, da je kontrola došla oko 08,30 časova, da je izvršeno alkotestiranje prisutnih vozača i perača. Pre početka alkotestiranja dobio je neotpakovani pisak u kesici, koji je otvorio i stavio na alkometar. Nakon testiranja video je da je alkometar pokazao 0,19% alkohola u njegovom organizmu. Istakao je da spornog dana nije konzumirao alkohol, samo je ujutru popio lek hemoralforte i nakon pola sata pojeo dve jabuke. Kontrolorima je nakon izvršenog alkotestiranja rekao da je prethodnog dana pio vino, ali da je te izjave dao u afektu, jer je bio iritiran ponašanjem kontrolora. Tužiocu je bila poznato da se u prostorijama koje je zakupio tuženi ne sme koristiti alkohol i na rad ne sme dolaziti pod dejstvom alkohola. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka neuropsihijatra od 04.10.2016. godine, tužilac je sa 0,19% alkohola u organizmu bio očuvane svesti i orjentacije u svim pravcima, jer navedena količina alkohola ne dovodi ni do kakvih poremećaja u fizičkom i psihičkom smislu. Sa neuropsihijatrijskog stanovišta ne može se utvrditi da li navedena alkoholemija potiče od unošenja alkohola ili konzumiranja određenih lekova ili voća. Dolaskom na posao tužilac je prihvatio mogućnost da bude podvrgnut kontroli alkotestiranjem, putem koje je utvrđeno stanje prisustva navedene količine alkohola u organizmu, što je bez primedbi potpisao, svestan da je normativnim aktom tuženog uređen postupak vršenja kontrole i propisano da zaposleni moraju biti u stanju koje u potpunosti isključuje prisustvo alkohola. Rešenjem tuženog od 03.11.2014. godine tužilac je udaljen sa rada. Upozorenjem od 10.11.2014. godine upozoren je na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu zbog toga što je učinio povredu radne obaveze i nije poštovao radnu disciplinu.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev tužioca za poništaj navedenog rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje na rad neosnovan, jer je normativnim aktima tuženog propisano da zaposleni moraju biti u stanju koje u potpunosti isključuje prisustvo alkohola, zbog čega je bez značaja uzrok alkoholisanosti tužioca, sve u smislu člana 192, 179. Zakona o radu, člana 7. stav 2. tačka 4. Kolektivnog ugovora i člana 6. Pravilnika o kontroli za alkotestiranje zaposlenih kod tuženog. Kako odluka o zahtevu tužioca za vraćanje na rad, naknadu štete zbog izgubljene zarade i uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje zavisi od odluke o zahtevu tužioca za poništaj rešenja o otkazu, te kako je taj tužbeni zahtev odbijen, to su odbijeni i preostali navedeni zahtevi tužioca, u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovano se revizijom ukazuje da se navedeni zaključak nižestepenih sudova zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Članom 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05...75/14), propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu. Stavom 3. tačka 4. istog člana, propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu i to zbog dolaska na rad pod dejstvom alkohola ili drugih opojnih sredstava, odnosno upotrebe alkohola ili drugih opojnih sredstava u toku radnog vremena, koje ima ili može da ima uticaj na obavljanje posla.

Članom 8. Kolektivnog ugovora tuženog od 30.07.2014. godine, propisano je da za povrede radne obaveze iz člana 6. i nepoštovanje radne discipline iz člana 7. direktor ili lice koje on ovlasti, može zaposlenom da otkaže ugovor o radu. Pod nepoštovanjem radne discipline smatra se naročito dolazak na rad pod dejstvom alkohola, konzumiranje alkoholnih pića u toku rada i upravljanje motornim vozilima pod dejstvom alkohola, unošenja alkohola i drugih opijata u krug tuženog, radne prostorije i prostorije uzete u zakup, odbijanje podvrgavanja alkotestiranju ili testiranju na druge opijate, kao i odbijanje udaljavanja sa radnog mesta zbog utvrđenog procenta alkohola u organizmu ili stanja izazvanog upotrebom drugih opijata.

Članom 19. Ugovora o radu broj 55/7973 1 od 13.12.2004. godine, zaključenog među parničnim strankama, predviđeno je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom zbog učinjenih povreda radnih obaveza, i to kada ne poštuje radnu disciplinu odnosno kada je ponašanje zaposlenog takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca (povreda predviđena tačkom IV), a pod tačkom XI dolazak na rad u napitom stanju, opijanje u toku rada ili upravljanje motornim vozilom pod dejstvom alkohola koji izaziva ugrožavanje bezbednosti saobraćaja, ugrožavanje imovine ili izaziva poremećaj u procesu rada, što se odnosi i na upotrebu opojnih sredstava.

Članom 6. Pravilnika o kontroli alkoholisanosti zaposlenih kod tuženog od 17.07.2012. godine, propisano je da svi zaposleni prilikom dolaska na rad, za vreme rada, za vreme pauze na radu, prilikom boravka u poslovnom prostoru tuženog, a i prilikom boravka u prostorijama koje je tuženi uzeo pod zakup, moraju biti u stanju koje u potpunosti isključuje prisustvo alkohola. Tužilac je sa ovim bio upoznat. Pravilnik je u primeni bio duže od 2 godine pre izvršenog alkotestiranja 31.10.2014. godine kojim je obuhvaćen tužilac.

Kod utvrđenog da na postupak i rezultate alkotesta tužilac nije imao primedbi, po oceni Vrhovnog suda pravilan je zaključak nižestepenih sudova da su se u radnjama tužioca stekla obeležja povrede radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu u vezi sa članom 19. tačka XI Ugovora o radu od 13.12.2004. godine i nepoštovanja radne discipline utvrđene članom 7. Kolektivnog ugovora, budući da je kao zaposleni sa dugogodišnjim iskustvom postupio suprotno internim aktima tuženog sa kojima je bio upoznat. Zbog navedenog, neosnovani su navodi tužioca da navedeni pravilnik tuženog nije mogao da se primenjuje u odnosu na njega, jer nije bio upoznat sa obavezama koje taj akt propisuje. Opštim aktima tuženog propisana su stroga pravila u pogledu prisutnosti alkohola, jednako za sve zaposlene bez izuzetka. Regulativa o nultnoj tačci tolerancije na alkohol na radu kod tuženog, odnosila se i na tužioca kao zaposlenog. Kontroli alkotestiranjem tužilac je podvrgnut isto kao i drugi zaposleni koji su tom prilikom zatečeni. Imajući u vidu da se član 6. navedenog Pravilnika jednako odnosio na sve zaposlene kod tuženog, to su bez uticaja navodi da utvrđena alkoholemija nije mogla uticati na rad i ponašanje tužioca. Postojanje povrede radne obaveze u sadržini koja je tužiocu stavljena na teret, nije uslovljeno vrstom poslova i radnih zadataka. Imajući u vidu delatnost tuženog i svrhu odredbe člana 6. navedenog pravilnika, a to je pružanje zaštite i bezbednosti kako korisnika usluga tuženog, tako i samih zaposlenih, neosnovani su navodi revizije da su opštim aktom poslodavca propisani nepovoljniji uslovi rada od uslova utvrđenih zakonom.

Kako je pre otkaza ugovora o radu, tuženi pisanim putem tužioca upozorio na postojanje razloga za otkaz, u skladu sa obavezom iz člana 180. Zakona o radu, te imajući u vidu sve prethodno navedeno, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo iz člana 179. Zakona o radu, člana 8. Kolektivnog ugovora tuženog, člana 19. Ugovora o radu i člana 6. Pravilnika o kontroli alkoholisanosti zaposlenih kod tuženog, kada su ocenili da je tužbeni zahtev neosnovan, te da je rešenje o otkazu ugovora o radu zakonito.

Ovaj sud je prilikom donošenja odluke imao u vidu i ostale navode revizije, ali je ocenio da su neosnovani, jer suštinski predstavljaju ponavljanje navoda koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, a ove navode je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane i za tu ocenu dao jasne i dovoljne razloge, koje i ovaj sud prihvata. Između ostalog, revizija osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i stavlja primedbe na ocenu dokaza iz člana 8. ZPP, što nisu razlozi zbog kojih se revizija može izjaviti prema članu 407. ZPP.

Iz napred iznetih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić