U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Katarine Manojlović Andrić, predsednika veća, Gordane Džakula i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz sela ..., čiji je punomoćnik Bora Ristić, advokat iz ..., protiv tuženog „TRACE SRBIJA“ a.d. Niš, čiji je punomoćnik Marko Kostić, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1089/2020 od 18.02.2021. godine, u sednici održanoj 25.02.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1 1089/2020 od 18.02.2021. godine, tako što se ODBIJA žalba tužioca i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Vranju P1 1045/18 od 10.02.2020. godine.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženom naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara u roku od osam dana od dana prijema presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vranju P1 1045/18 od 10.02.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćenog dela uvećanja zarade po osnovu minulog rada isplati taksativno navedene novčane iznose za januar, februar, mart, april, maj, jun, jul, avgust i septembar 2015. godine sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugom izreke, obavezan je tuženi da tužiocu isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 28.544,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1089/2020 od 18.02.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Vranju P1 1045/18 od 10.02.2020. godine, tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime neisplaćenog dela uvećanja zarade po osnovu minulog rada isplati taksativno navedene novčane iznose za januar, februar, mart, april, maj, jun, jul, avgust i septembar 2015. godine sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 69.352,17 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Blagovremenom i dozvoljenom revizijom tuženi pobija navedenu drugostepenu odluku zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničom stanju, tužilac je bio radnik PZP Vranje AD. Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St 25/12 od 29.03.2012. godine otvoren je stečajni postupak nad PZP Vranje AD. U stečajnom postupku navedeno preduzeće je prodato Trace PZP Niš AD ugovorom o prodaji od 23.12.2014. godine, a tuženi je dana 05.01.2015. godine isplatio kupoprodajnu cenu i postao vlasnik nad osnivačkim kapitalom koju čini pokretna i nepokretna imovina sa 100% udela u ukupnom kapitalu društva. Odredbom člana 8. navedenog ugovora predviđeno je da kupac kupovinom osnivačkih prava ne postaje pravni sledbenik navedenog preduzeća. Dana 05.01.2015. godine obustavljen je stečajni postupak nad PZP Vranje AD u stečaju zbog prodaje stečajnog dužnika, kao pravnog lica, a postupak je nastavljen prema stečajnoj masi radi namirenja stečajnih poverilaca. Takođe, stečajni upravnik je svim zaposlenima, pa i tužiocu, otkazao ugovor o radu 06.01.2015. godine, shodno odredbi člana 176. stav 1. tačka 5. Zakona o radu.

Trace PZP Vranje doo, čiji je osnivač Trace PZP Niš AD je novi tužiočev poslodavac na osnovu ugovora o radu od 07.01.2015. godine. Dana 02.08.2018. godine izvršena je statusna promena pripajanja privrednog društava Trace PZP Vranje doo društvu sticaocu Trace PZP Niš ad i promenjeno ime u Trace Srbija ad Niš.

Tužbom u ovom postupku tužilac potražuje neisplaćeno uvećanje zarade po osnovu minulog rada prema obračunu sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke. Smatra da ima pravo da mu tuženi isplati uvećanje zarade po osnovu minulog rada računajući i vreme provedeno na radu kod ranijeg poslodavca „PZP VRANJE“ d.o.o. Vranje.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da tužbeni zahtev nije osnovan, nalazeći da nakon prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica kupac ne odgovara za obaveze ranijeg stečajnog dužnika, niti se ranije obaveze prenose na pravno lice koje je prodato u stečaju.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev tužioca nalazeći da u konkretnom slučaju treba primeniti odredbu člana 37. stava 1. tačke 5) Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede („Službeni glasnik RS“, br. 3/15) jer ova norma tužiocu daje veća prava i u saglasnosti je sa odredbom člana 108. stavom 1. tačkom 4) Zakona o radu. Ovo iz razloga što nakon prodaje stečajnog dužnika jeste došlo do promene osnivača tog društva, jer je vlasnička i upravljačka prava stekao kupac (tuženi), ali je stečajni dužnik zadržao svoj pravni subjektivitet i status pravnog lica, pa proizlazi da je ostvaren i kontinuitet u članstvu u Udruženju „Putar“ između PZP Vranje AD kod koga je tužilac bio zaposlen i tuženog kod koga je tužilac zasnovao radni odnos, te iz ovih razloga tužiocu pripada pravo na uvećanu zaradu po osnovu minulog rada.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je zaključak drugostepenog suda zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 1. Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“ br. 104/09 i 99/11) propisano je da se tim zakonom uređuju uslovi i način pokretanja i sprovođenja stečaja nad pravnim licima. Odredbom člana 132. stava 1. istog zakona propisano je da je po donošenju rešenja o bankrotstvu, stečajni upravnik započinje i sprovodi prodaju celokupne imovine ili dela imovine stečajnog dužnika. Odredbom člana 135. istog zakona propisano je da predmet prodaje može biti stečajni dužnik kao pravno lice, uz saglasnost odbora poverilaca i uz prethodno obaveštenje razlučnih i založnih poverilaca u skladu sa članom 133. stavom 2. tog zakona, dok je odredbom člana 136. stava 1. istog zakona propisano da posle prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica, stečajni postupak se u odnosu na stečajnog dužika obustavlja, a stavom 3. istog člana propisano je da novac dobijen prodajom stečajnog dužnika, kao i imovina stečajnog dužnika iz stava 2. ovog člana, ulazi u stečajnu masu u odnosu na koju se stačajni postupak nastavlja.

S ozbirom na navedene norme, pravilno je prvostepeni sud ocenio da se u konkretnom slučaju kao merodavan propis primenjuje se Zakon o stečaju. Nije moguće primeniti odredbu člana 37. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede, kao ni člana 108. stava 1. tačke 4) Zakona o radu s obzirom na to da je posledica prodaje stečajnog dužnika, kao pravnog lica, ta da pravno lice koje je kupac nije pravni sledbenik stečajnog dužnika.

Pravilno je i osnovano ukazivanje revizije da tužilac ne može da zasniva osnovanost svog tužbenog zahteva na odredbama Zakona o radu i Posebnog kolektivnog ugovora jer je stečajni dužnik kod koga je tužilac bio u radnom odnosu prodat kao pravno lice u stečaju. Iz ovih razloga tuženi svoj pravni subjektivitet ne izvodi iz pravnog subjektiviteta stečajnog dužnika, niti je svoj status stekao iz pravnog statusa ranijeg stečajnog dužnika, niti je nastao bilo kakvom statusnom promenom, tako da između subjekta u stečaju i subjekta koji je nastao kupovinom, postoji jasna razlika.

Imajući u vidu da je odluka prvostepenog suda u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava, te da je tužbeni zahtev odbijen, to su na osnovu člana 153. i 154. ZPP, tuženom dosuđeni troškovi prvostepenog postupka.

Iz navedenih razloga, a primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu članova 153, 154, 163. i 165. stav 2. ZPP, obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara koji se odnosi na nagradu punomoćniku za sastav revizije. Tuženom nije dosuđena naknada troškova sudskih taksi jer zahtev za naknadu nije opredeljen po vrsti i iznosu u skladu sa članom 163. stavom 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić