U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić, Dragane Mirosavljević, Jelice Bojanić Kerkez i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužioca AA iz sela ..., Opština ..., čiji je punomoćnik Tanja Simonović, advokat iz ..., protiv tuženog ''Trace Srbija'' a.d., Niš, čiji je punomoćnik Marko Krstić, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 5014/2021 od 12.01.2022. godine, u sednici održanoj 25.05.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog izjavljenoj protiv stava prvog izreke presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 5014/2021 od 12.01.2022. godine, u delu koji se odnosi na naknadu po osnovu minulog rada.

PREINAČUJU SE: presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1 5014/2021 od 12.01.2022. godine, u stavu prvom izreke, u delu kojim je potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju P1 1022/2018 od 13.09.2021. godine, u stavu 1. izreke i presuda Osnovnog suda u Vranju P1 1022/2018 od 13.09.2021. godine, u stavu 1. izreke, tako što SE ODBIJA, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca, da se tuženi obaveže da mu na ime razlike manje isplaćene naknade po osnovu minulog rada za period od 01.04.2015. godine do 31.03.2018. godine isplati iznose, sa kamatom, navedene u tom stavu izreke prvostepene presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vranju P1 1022/2018 od 13.09.2021. godine, stavom 1. izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime razlike manje isplaćene naknade po osnovu minulog rada za period od 01.04.2015. godine do 31.03.2018. godine isplati iznose, sa kamatom, navedene u tom stavu izreke. Stavom 2. izreke, obavezan je tuženi da tužiocu isplati na ime razlike manje isplaćene naknade zarade po osnovu rada na dane državnih praznika za period od 01.04.2015. godine do 31.03.2018. godine, iznose, sa kamatom navedene u tom stavu izreke. Stavom 3. izreke, obavezan je tuženi da tužiocu isplati na ime manje isplaćene naknade zarade po osnovu rada noću u periodu od 01.04.2015. godine do 31.03.2018. godine, iznose sa kamatom navedene u tom stavu izreke. Stavom 4. izreke, obavezan je tuženi da tužiocu isplati na ime razlike manje isplaćene zarade po osnovu prekovremenog rada za period od 01.04.2015. godine do 31.03.2018. godine, iznose sa kamatom navedene u tom stavu izreke. Stavom 5. izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 97.932,00 dinara, a ukoliko ne izmiri svoju obavezu u roku, dužan je da na iznos troškova za zastupanje od 67.500,00 dinara plati zakonsku zateznu kamatu od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 5014/2021 od 12.01.2022. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda, u stavu prvom, drugom i trećem izreke, a žalba tuženog u tom delu je odbijena. Stavom drugim izreke, ukinuta je ista presuda u stavu četvrtom i petom izreke i predmet upućen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje u ovom delu.

Protiv usvajajućeg dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu koji se odnosi na naknadu po osnovu minulog rada, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložio da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, na osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse i novog tumačenja prava.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju je potrebno ujednačavanje sudske prakse u pogledu prava zaposlenih kod tuženog na isplatu uvećane zarade po osnovu minulog rada, u smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 18/20), pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravnosnažnu presudu u pobijanom delu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog, na neodređeno vreme na poslovima putara počev od 01.04.2015. godine do 31.03.2018. godine, kada mu je radni odnos prestao na lični zahtev. U spornom periodu od 01.04.2015. godine do 31.03.2018. godine, tuženi tužiocu nije uvećao zaradu po osnovu minulog rada. Posebnim kolektivnim ugovorom za delatnost putne privrede(„Službeni glasnik RS“ br 3/2015) predviđeno je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu po osnovu minulog rada za svaku punu godinu rada ostvarenu kod poslodavca kod koga ostvaruje ovo pravo, odnosno kod poslodavca koji je član Udruženja poslodavaca ''Putar'' od 0,4% od osnovice. Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St br. 25/2012 od 29.03.2012. godine, otvoren je stečajni postupak nad Preduzećem za puteve ''Vranje'' iz Vranja, pa je to preduzeće prodato tuženom prema ugovoru o kupoprodaji od 23.12.2014. godine. Tuženi je 05.01.2015. godine isplatio kupoprodajnu cenu i tako postao vlasnik nad osnivačkim kapitalom koji čini pokretna i nepokretna imovina sa 100% udela u ukupnom kapitalu društva. Nakon toga, tuženi je nastavio da posluje pod nazivom ''Trace PZP'' d.o.o., Vranje, koje privredno društvo je registrovano kod APR-a 29.01.2015. godine. U odredbi člana 8. kupoprodajnog ugovora predviđeno je da kupac kupovinom osnivačkih prava ne postaje pravni sledbenik navedenog preduzeća. Stečajni postupak nad PZP Vranje a.d. u stečaju, je 05.01.2015. godine obustavljen zbog prodaje stečajnog dužnika, kao pravnog lica, a postupak je nastavljen prema stečajnoj masi radi namirenja stečajnih poverilaca. Tužilac od tuženog potražuje uvećanu zaradu po osnovu minulog rada za period kada je radio kod tuženog na osnovu odredbe člana 37. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede i na osnovu članstva PZP Vranje i tuženog u Udruženju ''Putar''.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca usvojili, nalazeći da mu pripada pravo na uvećanu zaradu po osnovu minulog rada, na osnovu odredbe člana 37. stav 1. tačka 5. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede (''Službeni glasnik RS'', br. 3/15), pošto ta odredba tužiocu daje veća prava i u saglasnosti je sa odredbom člana 108. stav 1. tačka 4. Zakona o radu. Po mišljenju nižestepenih sudova, nakon prodaje stečajnog dužnika je došlo do promene osnivača, međutim, vlasnička i upravljačka prava je stekao kupac (tuženi), ali je stečajni dužnik zadržao svoj pravni subjektivitet i status pravnog lica, što znači da je ostvaren i kontinuitet u članstvu u Udruženju ''Putar'' između PZP Vranje a.d., kod koga je tužilac bio zaposlen i tuženog kod koga je zasnovao radni odnos, zbog čega tužiocu pripada pravo na uvećanu zaradu po osnovu minulog rada.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 1. Zakona o stečaju (''Službeni glasnik RS'', br. 104/09...99/11), propisano je da se tim Zakonom uređuju uslovi i način pokretanja i sprovođenja stečaja nad pravnim licima. U smislu odredbe člana 132.stav 1.istog Zakona, propisano je da po donošenju rešenja o bankrotstvu, stečajni upravnik započinje i sprovodi prodaju celokupne imovine ili dela imovine stečajnog dužnika. Na osnovu odredbe člana 135. Zakona o stečaju, predmet prodaje može biti stečajni dužnik, kao pravno lice, uz saglasnost Odbora poverilaca i uz prethodno obaveštenje razlučnih i založnih poverilaca, u skladu sa članom 133. stav 2. tog Zakona. Posle prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica, stečajni postupak se u odnosu na stečajnog dužnika obustavlja, na osnovu odredbe člana 136. stav 1. Zakona o stečaju, a u smislu stava 3. istog člana Zakona, novac dobijen prodajom stečajnog dužnika, kao i njegova imovina iz stava 2.tog člana, ulazi u stečajnu masu u odnosu na koju se stečajni postupak nastavlja.

U konkretnom slučaju, kao merodavni propis primenjuje se Zakon o stečaju, dok nije moguće primeniti odredbu člana 37. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede, kao ni član 108. stav 1. tačka 4. Zakona o radu, imajući u vidu da je posledica prodaje stečajnog dužnika, kao pravnog lica, ta da pravno lice koje je kupac nije pravni sledbenik stečajnog dužnika. Tuženi svoj pravni subjektivitet ne izvodi iz pravnog subjektiviteta stečajnog dužnika, niti je svoj status stekao iz pravnog statusa ranijeg stečajnog dužnika, a nije ni nastao statusnom promenom, tako da između subjekta u stečaju i subjekta nastalog kupovinom, postoji jasna razlika. Zbog toga tuženi nije dužan da tužiocu, za sporni period, isplati razliku na ime manje isplaćene naknade po osnovu minulog rada pa je taj tužbeni zahtev tužioca neosnovan.

Iz tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke, doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić