Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4071/19 od 04.12.2019. godine, stavom prvim izreke, delimično je preinačena presuda Osnovnog suda u Somboru P1 466/19 od 11.09.2019. godine, u usvajajućem delu i odbijen tužbeni zahtev tužioca za naknadu izgubljene zarade (materijalne štete) preko iznosa od 114.070,89 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 19.03.2019. godine i za uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje u korist tužioca kod nadlženih organizacija preko tog iznosa kao i za naknadu troškova postupka preko iznosa od 145.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke, u preostalom delu žalba tužioca je u celosti odbijena, a prvostepena presuda potvrđena. Stavom trećim izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 148.959,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud ispitao je pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11 ... 87/11) i utvrdio da je revizija tužioca delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zasnovao radni odnos kod tuženog na određeno vreme kao ..., a na osnovu ugovora o radu zaključenog dana 13.09.2014. godine, dok su aneksom ugovora o radu od 18.06.2015. godine izmenjene odredbe ugovora o radu tako što je tužilac imenovan za ... tuženog, s tim da tužilac radni odnos zasniva na određeno vreme, na period od četiri godine, a da će se zarada zaposlenog utvrđivati u skladu sa zakonom i Pravilnikom o radu tuženog. Rešenjem tuženog broj K-78/2016 od 11.10.2016. godine tužiocu je prestao radni odnos, odnosno otkazan mu je ugovor o radu kao i aneks ugovora o radu, jer ga je Skupština Grada Sombora razrešila ... sa danom 06.10.2016. godine. Tužilac je pred Upravnim sudom u Novom Sadu vodio upravni spor radi poništaja rešenja Skupštine Grada Sombora od 06.10.2010. godine, nakon čega je presudom Upravnog suda U 15644/16 poništeno rešenje Skupštine Grada Sombora, a predmet vraćen organu tužene na ponovno odlučivanje, a po kojoj presudi nije postupljeno. Delimičnom presudom Osnovnog suda u Somboru P1 466/19 od 10.05.2019. godine, koja je potrvđena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu od 22.07.2019. godine, poništeno je kao nezakonito rešenje tuženog od 11.10.2016. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu od 13.11.2014. godine i aneks ugovora o radu od 18.06.2015. godine. U decembru 2016. godine nad tuženim je pokrenut likvidacioni postupak i tuženom je postavljen likvidacioni upravnik BB. kao zakonski zastupnik tužene. Na osnovu obavljenog veštačenja od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđena je visina izgubljene zarade za period od 12.10.2016. godine (kada je tužiocu nezakonito prestao radni odnos) do 17.06.2019. godine (kada bi tužiocu istekao mandat ... po osnovu aneksa ugovora o radu) koju bi tužilac ostvario da je radio kod tuženog uvećana za minuli rad kod tuženog, i to u iznosu od 1.955.449,02 dinara. Postavljenim tužbenim zahtevom tužilac je traži da se obaveže tuženi da mu zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa naknadi materijalnu štetu odnosno isplati zaradu koju bi ostvario da mu radni odnos nije nezakonito prestao kao i da se obaveže tuženi da mu na ime naknade nematerijalne štete koju trpi zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa i nemogućnosti vraćanja na rad kod tuženog isplati iznos od 1.500.877,70 dinara.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa naknadi štetu u vidu izgubljene zarade u iznosu od 1.955.449,02 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19.03.2019. godine dok je preko dosuđenog iznosa, a do traženog iznosa od 2.216.277,94 dinara sa zakonskom zateznom kamatom tužbeni zahtev odbio kao neosnovan i istovremeno odbio kao neosnovan zahtev tužioca da se obaveže tuženi na isplatu iznosa od 1.500.887,70 dinara na ime naknade materijalne štete koju trpi zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa i nemogućnosti vraćanja na rad.

Drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca za naknadu izgubljene zarade preko iznosa od 114.070,89 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 19.05.2019. godine kao i uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje i troškove postupka preko iznosa od 145.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom dok je u preostalom delu žalbu tužioca i tuženog odbio kao neosnovanu, sa obrazloženjem da tužilac ima pravo na naknadu štete u vidu izgubljene zarade samo za period od 12.10.2016. godine do 08.12.2016. godine obzirom da je izborom likvidacionog upravnika tužiocu prestao radni odnos kod tuženog, a ugovorom o radu nije bila ugovorena obaveza tuženog da tužioca rasporedi na druge odgovarajuće poslove.

Vrhovni kasacioni sud smatra da se osnovano revizijom tužioca ukazuje da je pobijana presuda kojom je odlučeno o zahtevu za nakandu štete na ime izgubljene zarade zbog nezakonitog otkaza, doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 191. stav 1. Zakona o radu propisano je da ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio.

Odredbom člana 529. Zakona o privrednim društvima propisano je da u odluci o pokretanju likvidacije društvo imenuje likvidacionog upravnika, da imenovanjem likvidacionog upravnika svim zastupnicima društva prestaju prava zastupanja društva, a ako društvo ne imenuje likvidacionog upravnika na način predviđen stavom 1. ovog člana, svi zakonski zastupnici društva postaju likvidacioni upravnici, s tim da društvo može imati više likvidacionih upravnika, u kom slučaju oni zastupaju društvo zajedno, ako odlukom kojom su imenovani nije drugačije određeno.

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe, te utvrđeno činjenično stanje, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je prvostepeni sud odlučio kada je utvrdio da tužilac ima pravo na naknadu materijalne štete u vidu izgubljene zarade koju bi ostvario da radni odnos nije nezakonito prestao, i to za period od 12.10.2016. godine pa do isteka mandata odnosno do 17.06.2019. godine.

Naime, Zakonom o privrednim društvima kojim je utvrđen postupak likvidacije, nije propisano da otvaranje postupka likvidacije predstavlja razlog za otkaz ugovora o radu. Otvaranje postupka likvidacije i imenovanje likvidacionog upravnika ne predstavlja samo po sebi razlog za prestanak radnog odnosa direktoru preduzea, već je kako je to propisano članom 529. navedenog zakona, svim zastupnicima društva prestaju prava zastupanja društva, a ne prestaje radni odnos kako je to pogrešno zaključio drugostepeni sud. Stoga Odluka Skupštine Grada Somobora da se nad tuženim pokrene postupak likvidacije ne utiče na radno pravni status tužioca, odnosno posledica otvaranja postupka likvidacije nad tuženim nema za posledicu prestanak radnog odnosa ni zaposlenih ni direktora preduzeća koje je u likvidaciji, pa je stoga Odluka Grada Sombora da se nad tuženim otvori navedeni postupak bez uticaja na prava tužioca iz radnog odnosa.

Odredbom člana 48. stav 1. Zakona o radu propisano je da direktor, odnosno drugi zakonski zastupnik poslodavca može da zasnuje radni odnos na neodređeno ili određeno vreme, dok je stavom 3. istog člana propisano da radni odnos na određeno vreme može da traje do isteka roka na koji je izabran direktor, odnosno do njegovog razrešenja.

Tužilac je radni odnos zasnovao na određeno vreme za obavljanje poslova ... na mandatni period od četiri godine, i za koji period tužilac, saglasno citiranoj zakonskoj odredbi, ima pravo na naknadu za rad i druga prava, obaveze i odgovornosti u skladu sa zaključenim ugovorom.

Kod činjenice da je rešenje tuženog, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, poništeno kao nezakonito pravnosnažnom delimičnom presudom Osnovnog suda u Somboru od 10.05.2019. godine, to tužilac po osnovu zaključenog ugovora o radu i aneksa ugovora o radu, a shodno članu 48. stav 3. Zakona o radu ima pravo na zaradu do isteka mandata na koji je imenovan, pa činjenica da je Odlukom Skupštine Grada Sombora nad tuženim pokrenut postupak likvidacije i istovremeno imenovan likvidacioni upravnik u konkretnom slučaju je irelevantna, obzirom da je i nakon pokretanja postupka likvidacije tužilac mogao da ostane na mestu ... do isteka mandata bez obzira što je drugo lice imenovano za likvidacionog upravnika. Imenovanjem likvidacionog upravnika tužiocu nije prestao radni odnos već su mu samo prestala ovlašćenja da zastupa privredno društvo, zbog čega tužilac ima pravo na naknadu štete u vidu izgubljene zarade kao i pravo na uplatu pripadajućih doprinosa, shodno odredbi člana 191. Zakona o radu.

Na osnovu izloženog, primenom člana 416. stav 1 ZPP Vrhovni kasacioni sud je preinačio drugostepnu presudu tako što je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u usvajajućem delu odluke za ispaltu zarade zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa i odlučio kao u stavu prvom izreke.

Bez uticaja su na drugačiju odluku suda revizijski navodi tužioca da tužilac ima pravo na naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, a ovo stoga što tužilac na ove okolnosti, kako su to pravilno utvrdili nižestepeni sudovi, nije izneo činjenice na kojima ovaj deo tužbenog zahteva zasniva niti je predložio dokaze kojima bi se ove činjenice utvrdile. Osim toga o zahtevu tužioca za vraćanje na rad nije odlučivano obzirom da takav zahtev tužilac tužbom nije ni tražio, zbog čega je, shodno članu 414. ZPP revizija tužioca odbijena kao neosnovana i odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Tužiocu koji je delimično uspeo sa revizijom, saglasno odredbama člana 153, 154. i 165.st. 1 i 2. ZPP i važećoj AT i TT dosuđeni su troškovi revizijskog postupka i to na ime sastava revizije iznos od 33.00000, na ime sudske takse na reviziju iznos od 97.500,00 dinara i na ime suske takse na odluku iznos od 97.500,00 dinara, u ukupnom iznosu od 228.000,00 dinara.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić