Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 87/18) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zasnovao radni odnos po osnovu Ugovora o radu od 04.02.2003. godine kod ,,Javnog železničkog transportnog preduzeeća Beograd“ u Beogradu, nastavio je da radi kod JP ,,Železnice Srbije“ Beograd do 28.08.2015. godine, kada je usled statusnih promena poslodavca preuzet kod poslodavca sledbenika, ovde tuženog, po osnovu Aneksa ugovora o radu. Kod tuženog je radio do 26.12.2016. godine, kada mu je radni odnos prestao kao tehnološkom višku. Odlukom Vlade Republike Srbije kod tuženog AD ,,Železnice Srbije“ izvršene su statusne promene izdvajanjem uz osnivanje novih akcionarskih društava, među kojima je i AD za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“, koja društva su stekla svojstvo pravnih lica 10.08.2015. godine. Tuženi nije tužiocu isplaćivao naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora u linearnom iznosu, niti je u obračunu zarade posebno iskazivao iznose isplaćene zaposlenima po ovom osnovu, a tuženi nije dostavio strukturu vrednosti jednog radnog sata, u koju prema Kolektivnom ugovoru tuženog je uračunata naknada za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Visina potraživanja za sporni period utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, u skladu sa Kolektivnim ugovorom („Službeni glasnik RS“, br. 37/95) i Izmenama i dopunama Klektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“, br. 7/00).

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, zaključujući da tuženi tužiocu nije obračunavao i isplaćivao tražene iznose naknade za ishranu u toku rada i regresa u spornom periodu, nalazeći da je tuženi zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca, jer u strukturi koeficijenta nisu posebno prikazani, ni sadržani ovi troškovi, a kako je opštim aktima koji su važili u utuženom periodu predviđeno pravo na naknadu ovih troškova, ali nije predviđena visina istih, tužiocu pripadaju ovi troškovi u visini predviđenoj Kolektivnim ugovorom (,,Sl. glasnik“ RS broj 37/95 i 7/00).

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženog, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da u konkretnom slučaju nema osnova za traženu isplatu jer su tužiocu tražene naknade za ishranu u toku rada i za regres isplaćene tako što su uračunate prilikom obračuna zarade i utvrđene kroz vrednost radnog časa. Po nalaženju drugostepenog suda, naknada ovih troškova uključena je u vrednost jednog radnog sata, pa zaposleni ne može potraživati novčanu isplatu po ovim osnovima jer nema kolektivnog ugovora kao opšteg akta i instrumenta za njihovu konkretnu realizaciju. Osim toga, okolnost što visina spornih troškova nije nominalno izražena , ne znači da je poslodavac ovo pravo uskratio zaposlenima, jer je isto slobodnom voljom uučesnika kolektivnog pregovaranja tako ugovoreno, kao sastavni deo osnovne zarade zaposlenih.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom predviđeno je Zakonom o radu. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo zaposlenog na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačke 5. i 6) koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Aneksom Kolektivnog ugovora tuženog („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 4/06), odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora tako što je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. tog aneksa izmenjen je član 61. Kolektivnog ugovora i određena vrednost radnog sata za obračun i isplatu zarade. Odredbom člana 5. stav 6. aneksa Kolektivnog ugovora propisano je da je u vrednost jednog radnog časa uključena i vrednost troškova ishrane u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan čas. Iz ovakvog određenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane i regresa, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima.

Poslodavcima je počev od 01.01.2006. godine ostavljena mogućnost da svojim aktima utvrde visinu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, kao prava po osnovu rada priznatih zakonom. Visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu bez obzira na njihovu stručnu spremu, zvanje i radno mesto. U konkretnom slučaju, tuženi nije dostavio odluku o visini ovih naknada, pa se osnovano može zaključiti da takvu odluku nije ni doneo, ali to ne isključuje pravo tužioca na isplatu ovih naknada. Pri tom se ne može prihvatiti da su tužiocu ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, jer tuženi nije iznose ovih naknada nominalno iskazao u platnoj listi tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Stoga se može zaključiti da je tuženi, u pogledu isplate spornih naknada, zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca. S obzirom da aneks kolektivnog ugovora ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu tih naknada, tužilac može potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg kolektivnog ugovora. Tužilac je u ovom slučaju postavio tužbeni zahtev u visini iznosa naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, utvrđenih na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, primenom tih parametara, zbog čega je takav tužbeni zahtev osnovan.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Polazeći od uspeha u postupku po reviziji, tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 105.005,00 dinara, i to za sastav revizije od strane advokata iznos od 12.000,00 dinara, na ime sudske takse na reviziju iznos od 37.202,00 dinara i na ime sudske takse na odluku po reviziji iznos od 55.803,00 dinara, saglasno odredbama člana 153., 154. i 163. ZPP, Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“, broj 121/12...99/20) i Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, broj 28/94...95/18).

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić