.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 1232/2023
17.04.2024. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija Dobrile Strajina, predsednika veća, Dragane Mirosavljević i Nadežde Vidić, članova veća, u parnici tužioca AA iz sela ..., čiji je punomoćnik Stefan Đorđević, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, čiji je zakonski zastupnik Državno pravobranilaštvo Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4658/21 od 04.03.2021. godine, u sednici održanoj 17.04.2024. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4658/21 od 04.03.2021. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2913/19 od 03.02.2023. godine, stavom prvim izreke, dozvoljeno je preinačenje tužbe tužioca učinjeno podneskom od 19.10.2020. godine. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime razlike islaćene i pripadajuće zarade za period od avgusta 2016. zaključno sa avgustom 2019. godine isplati pojedinačno opredreljene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da u korist tužioca na iznose iz stava 2 izreke uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje nadležnom Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala Beograd, doprinose za obavezno zdravstveno osiguranje nadležnom Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje - Filijala Beograd i doprinose za osiguranje za slučaj nezaposlenosti nadležnoj Nacionalnoj službi za zapošljavanje - Filijala Beograd prema propisima o obračunu i uplati doprinosa koji budu važili na dan obračuna i uplate doprinosa. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postpuka isplati 95.625,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate. Stavom petim izreke, tužilac je oslobođen obaveze plaćanja sudskih taksi u ovom postupku.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4658/21 od 04.03.2021. godine, stavom prvim izreke, potvrđeno je rešenje sadržano u stavu prvom izreke prvostepene presude i žalba tužene u tom delu odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke i odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na ime razlike od isplaćene do pripadajuće plate isplati pojedinačno opredeljene iznose za period od avgusta 2016. zaključno sa avgustom 2019. godine sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate i da u korist tužioca na navedeni iznos uplati doprinos za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje nadležnom Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje Filijala Beograd, doprinose za obavezno zdravstveno osiguranje nadležnom Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje - Filijala Beograd i doprinose za osiguranje za slučaj nezaposlenosti nadležnoj Nacionalnoj službi za zapošljavanje Filijala Beograd, sve prema propisima o obračunu i uplati doprinosa koji budu važili na dan obračuna i uplate doprinosa kao i zahtev da se obaveže tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati 95.625,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti od isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova parničnog postupka isplati 83.250,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen u privremenim institucijama Kosova i Metohije u Kazneno popravnom domu u ..., a rešenjem Ministarstva pravde Uprave za izvršenje zavodskih krivičnih sankcija broj ...-...- .../.../...-... od 29.04.2008. godine preuzet je u Upravu za izvršenje zavodskih sankcija počev od 15.05.2008. godine. Istim rešenjem tužiocu je utvrđeno pravo na platu prema dotadašnjem rešenju u visini od 16.000,00 dinara. Zaključkom Vlade RS 05 broj 112-1619/2008-2 od 17.04.2008. godine položaj lica koja su bila zaposlena u privremenim institucijama Kosova i Metohije upodobljen je položaju državnih službenika i nameštenika koji su radili u organima koji su ukinuti, a čiji delokrug je preuzeo drugi organ. Tužilac je u utuženom periodu primao platu po rešenju Ministarstva pravde Uprave za izvršenje zavodskih sakncija broj ...-...-.../.../...-... od 29.04.2008. godine i nije bio radno angažovan. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke od 19.11.2019. godine ukupno potraživanje tužioca na ime razlike između isplaćene do pripadajuće plate za period od 17.01.2016. godine do 17.03.2016. godine, kao i za period od 08.08.2016. godine do 08.08.2019. godine iznosi 993.232,33 dinara.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zatev i obavezao tuženu da tužiocu naknadi štetu u visini manje isplaćene zarade za navedeni period primenom člana 104., 110. i 164. Zakona o radu, jer je tužilac je u radnom odnosu kod tužene počev od 15.05.2008. godine (pa kao zaposleni ima pravo na zaradu), a tužena mu je u utuženom periodu, od avgusta 2016. godine do avgusta 2019. godine, isplaćivala manju zaradu od propisane zakonom.
Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, uz zaključak da tužilac nema pravo na naknadu štete u visini manje isplaćene zarade za navedeni period, jer iako tužiocu u spornom periodu nije prestao radni odnos, tužilac nema pravo na isplatu plate jer nije bio radno angažovan niti je na tu okolnost dokazao krivicu poslodavca u smislu člana 154. Zakona o obligacionim odnosima.
Po oceni Vrhovnog suda drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.
U konkretnom slučaju, tužilac kod tužene nije stekao, suprotno revizijskim navodima, status državnog službenika odnosno nameštenika. Tužilac je preuzet od privremenih institucija Kosova i Metohije i utvrđena mu je plata u određenoj visini, a nije mu se obračunavao minuli rad. On nije radio kod tužene (nije dolazio na posao), nije ni raspoređen na određeno radno mesto. U konkretnom slučaju, nema rada tužioca u radnom odnosu kod tužene. On se samo formalno vodi u radnom odnosu kod tužene po zaključcima Vlade ali ne ostvaruje rad kod tužene, što je neophodan uslov za ostvarivanje navedenog prava.
S tim u vezi, nisu osnovani revizijski navodi kojim se ukazuje da nedonošenje rešenja o raspoređivanju nije od uticaja na ostvarivanje ovog prava. Preuzimanje na osnovu Zaključka Vlade ne podrazumeva ostvarivanje svih prava iz radnog odnosa o čemu svedoči i činjenica da je tim Zaključkom određen samo fiksni iznos plate pri čemu se nije obračunavao minuli rad. Neraspoređivanje tužioca u dužem vremenskom periodu je bilo u njegovu korist, na osnovu izvršavanja Zaključka Vlade, pri čemu treba imati u vidu da tužena u datoj situaciji nije mogla, zbog primene navedenog Zaključka, da tužioca ostavi neraspoređenog (u tom slučaju prestao bi mu radni odnos).
Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća – sudija
Dobrila Strajina, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
