.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1238/2021
03.03.2022. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića predsednika veća, Branke Dražić, Danijele Nikolić, Dragane Boljević i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužilaca AA iz sela ..., Grad ..., BB iz ... i VV iz sela ..., Opština ..., čiji je punomoćnik Tanja Simonović advokat iz ..., protiv tuženog „Trace Srbija“ a.d. Niš, čiji je punomoćnik Ana Mladenović advokat iz ..., radi isplate zarade, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 213/2021 od 04.02.2021. godine, u sednici održanoj dana 03.03.2022. godine, doneo je
P R E S U D U
DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 213/2021 od 04.02.2021. godine.
PREINAČUJU SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1 213/2021 od 04.02.2021. godine i presuda Osnovnog suda u Vranju P1 833/18 od 14.10.2020. godine u usvajajućem delu stava drugog izreke i usvajajućem delu stava petog izreke tako što se ODBIJA tužbeni zahtev kojim su tužioci tražili da se obaveže tuženi da im na ime naknade po osnovu minulog rada za period od 01.04.2015. godine do 31.03.2018. godine za tužioca AA, kao i za period od 01.04.2015. godine do 10.04.2018. godine za tužioca BB isplati pojedinačno opredeljene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti pa do isplate.
OBAVEZUJU SE tuženi AA i BB da tuženom nadoknade troškove postupka po reviziji u iznosu od 31.500,00 dinara.
ODBIJA SE zahtev tužilaca za naknadu troškova revizijskog postupka.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Vranju P1 833/18 od 14.10.2020. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu AA na ime zakonske zatezne kamate zbog docnje u izmirenju potraživanja tužioca po osnovu prekovremenog rada za period od 01.04.2015. godine do 31.03.2018. godine isplati iznos od 2.249,71 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 19.08.2020. godine do konačne isplate, dok je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca da mu tuženi, na ime dosuđenog iznosa iz tog stava izreke, isplati zakonsku zateznu kamatu počev od 31.03.2018. godine do 18.08.2020. godine. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu AA na ime naknade po osnovu minulog rada za period od 01.04.2015. godine do 31.03.2018. godine, isplati pojedinačno opredeljene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti pa do isplate, dok je odbijen deo potraživanja na ime zakonske zatezne kamate počev od poslednjeg dana u mesecu. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu BB isplati, na ime razlike manje isplaćene naknade po osnovu noćnog rada za period od 01.04.2015. godine do 10.04.2018. godine, pojedinačno opredeljene iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti pa do isplate, dok je odbijen kao neosnovan u delu potraživanja zakonske zatezne kamate počev od poslednjeg dana u mesecu. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužiocu BB na ime razlike manje isplaćene naknade po osnovu rada na državne praznike za period od 01.04.2015. godine do 10.04.2018. godine, isplati za februar 2017. godine iznos od 2.653,55 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.04.2017. godine do isplate, a odbijen kao neosnovan u delu potraživanja zakonske zatezne kamate počev od 31.03.2017. godine. Stavom petim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu BB na ime manje isplaćene naknade po osnovu minulog rada za period od 01.04.2015. godine do 10.04.2018. godine, isplati pojedinačno opredeljene iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti do isplate, dok je kao neosnovan odbijen u delu potraživanja zakonske zatezne kamate počev od poslednjeg dana u mesecu. Stavom šestim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu VV isplati, na ime zakonske zatezne kamate zbog docnje u izmirenju potraživanja tužioca po osnovu prekovremenog rada za period od 01.03.2016. godine do 31.03.2018. godine, iznos od 2.270,65 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19.08.2020. godine do konačne isplate, dok je odbijen kao neosnovan zahtev da mu tuženi na ime dosuđeni iznos iz tog stava izreke isplati zakonsku zateznu kamatu počev od 31.03.2018. godine do 18.08.2020. godine. Stavom sedmim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu VV, na ime razlike manje isplaćene naknade po osnovu rada na državne praznike za period od 01.03.2016. godine do 31.03.2018. godine, isplati za februar 2017. godine iznos od 1.254,97 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.04.2017. godine do konačne isplate, a odbijen kao neosnovan u delu potraživanja zakonske zatezne kamate počev od 31.03.2017. godine. Stavom osmim izreke, obavezan je tuženi da tužiocima na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 184.900,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do konačne isplate.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 213/21 od 04.02.2021. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju P1 833/18 od 14.10.2020. godine u stavu drugom i petom izreke.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom na osnovu člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.
Tužioci su podneli odgovor na reviziju.
Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), jer postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.
Odlučujući o reviziji u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 55/2014), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili u radnom odnosu na neodređeno vreme kod „Trace PZP Vranje“, i to tužilac AA na radnom mestu ... u periodu od 04.01.2015. godine do 31.03.2018. godine, a tužilac BB na radnom mestu ... u periodu od 17.03.2015. godine do 10.04.2018. godine. U periodu pre zasnivanja radnog odnosa kod tuženog tužioci su bili u radnom odnosu u Preduzeću za puteve „ Vranje“. Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St 25/2012 od 29.03.2012. godine otvoren je stečajni postupak nad tim preduzećem. U stečajnom postupku navedeno preduzeće je prodato tuženom, ugovorom o prodaji od 23.12.2014. godine, a tuženi je dana 05.01.2015. godine isplatio kupoprodajnu cenu i time postao vlasnik nad osnivačkim kapitalom koji čine pokretna i nepokretna imovina, sa 100% udela u ukupnom kapitalu društva. Odredbom člana 8. navedenog ugovora predviđeno je da kupac, kupovinom osnivačnih prava, ne postaje pravni sledbenik navedenog preduzeća. Dana 05.01.2015. godine obustavljen je stečajni postupak zbog prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica, a postupak je nastavljen prema stečajnoj masi radi namirenja stečajnih poverilaca. Dana 02.08.2018.g godine izvršena je statusna promena pripajanje privrednih društava „Trace PZP Vranje“ i „Trace PZP Niš“, i promenjeno poslovno ime u „Trace Srbija“ a.d. Niš. U ovom postpuku tužioci potražuju neisplaćenu uvećanu zaradu po osnovu minulog rada u visini prema nalazu veštaka ekonomsko-finansijske struke za period od 01.04.2015. godine do 31.03.2018. godine odnosno do 10.04.2018.godine.
Polazeći od napred utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da u konkretnom slučaju treba primeniti odredbu člana 37. stav 1. tačka 5. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede, jer ova odredba tužiocima daje veća prava i u saglasnosti je sa odredbom člana 108. stav 1. tačka 4. Zakona o radu. Ovo stoga što je nakon prodaje stečajnog dužnika došlo do promene osnivača tog društva, jer je vlasnička i upravljačka prava stekao kupac, ovde tuženi, ali je stečajni dužnik zadržao svoj pravni subjektivitet i status pravnog lica, a po njihovoj oceni proizilazi da je ostvareni kontinuitet u članstvu u Udruženju „Putar“ između PZP „Vranje“ kod koje su tužioci bili zaposleni i tuženog kod koga su zasnovali radni odnos, pa su zaključili da tužiocima pripada pravo na uvećanu zaradu po osnovu vremena provedenog na radu kod poslodavca.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je stanovište nižestepenih sudova zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.
Naime, odredbom člana 1. Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“, broj 104/09 i 99/11) propisano je da se tim Zakonom uređuju uslovi i načini pokretanja i sprovođenja stečaja nad pravnim licima. Odredbom člana 132. stav 1. istog Zakona propisano je da po donošenju rešenja o bankrotstvu, stečajni upravnik započinje i sprovodi prodaju celokupne imovine ili dela imovine stečajnog dužnika. Odredbom člana 135. istog Zakona propisano je da predmet prodaje može biti stečajni dužnik kao pravno lice, uz saglasnost odbora poverilaca i uz prethodno obaveštenje razlučnih i založnih poverilaca, u skladu sa članom 133. stav 2. ovog Zakona, dok je odredbom člana 136. stav 1. istog Zakona propisano da se posle prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica, stečajni postupak u odnosu na stečajnog dužnika obustavlja, a stavom 3. istog člana propisano je da novac dobijen prodajom stečajnog dužnika, kao i imovina stečajnog dužnika iz stava 2. ovog člana ulazi u stečajnu masu u odnosu na koju se stečajni postupak nastavlja.
Imajući u vidu navedene odredbe, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju se kao merodavni propis ima primeniti Zakon o stečaju. Nije moguće primeniti odredbu člana 37. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede, kao ni član 108. stav 1. tačka 4. Zakona o radu u odnosu na potraživanje tužilaca, s obzirom da je za ostvarivanje ovog prava potrebno da budu ispunjeni uslovi za isplatu uvećane zarade po osnovu minulog rada prema odredbama Zakona o radu, a čija primena je u konkretnom slučaju isključena. Ovo stoga što je posledica prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica ta da pravno lice koje je kupac nije pravni sledbenik stečajnog dužnika. Stoga tuženi svoj pravni subjektivitet ne izvodi iz pravnog subjektiviteta stečajnog dužnika, niti je svoj status stekao iz pravnog statusa ranijeg stečajnog dužnika, a nije nastao bilo kakvom statusnom promenom, tako da između subjekta u stečaju i subjekta koji je nastao kupovinom postoji očigledna razlika.
Iz izloženih razloga nižestepene presude su preinačene, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca kao neosnovan, te je odlučeno kao u stavu drugom izreke, na osnovu odredbe člana 416. stav 1. ZPP.
Odluka o troškovima postupka po reviziji, sadržana u trećem stavu izreke, doneta je primenom člana 165. u vezi člana 153. ZPP, i tuženom dosuđeni troškovi za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara i sudsku taksu za reviziju iznos od 5.400,00 dinara i sudsku taksu na odluku po reviziju iznos od 8.100,00 dinara.
Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka obzirom da tužilac nije uspeo u sporu.
Predsednik veća - sudija
Branislav Bosiljković, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
