U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. istog zakona, zbog kojih revizija može da se izjavi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog, na radnom mestu radnik ... počev od 01.10.2013. godine. Dana 09.09.2015. godine tužilac je od strane neposrednog rukovodioca zatečen kako u vreme koje nije bilo predviđeno za pauzu prilikom rada u drugoj smeni ruča u prostorijama Sektora prodaje, udaljen od svog radnog mesta, zbog čega mu je 10.09.2015. godine dostavljeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu i ostavljen rok od 8 dana da se na isto izjasni. Nakon toga, tuženi je 18.09.2015. godine doneo rešenje o otkazu ugovora o radu, zbog nepoštovanja radne discipline, na osnovu člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu. Iz navedenog rešenja proizlazi da je tužilac za poslednjih godinu dana dobio dva upozorenja o povredi radne discipline i jedno o povredi radne obaveze, zbog čega više ne može da nastavi rad kod tuženog. Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je osporeno rešenje zakonito i odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan. Po oceni prvostepenog suda, u konkretnom slučaju, radi se o skrivljenom kršenju radne discipline, odnosno o postojanju svesti tužioca da napuštanje radnog mesta u navedenim okolnostima predstavlja povredu radne discipline koji predstavlja i otkazni razlog.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tužioca našao da je osporeno rešenje nezakonito, ali iz razloga što poslodavac prilikom donošenja istog nije ispoštovao zakonom propisani proceduru, iako je nesporno utvrđeno da u konkretnom slučaju postoji osnov za prestanak radnog odnosa, odnosno da je tužilac kritičnog dana prekršio radnu disciplinu, tako što je u vreme koje nije predviđeno za pauzu napustio svoje radno mesto i otišao da konzumira hranu, te da je takvo ponašanje internim aktima poslodavca propisano kao otkazni razlog. Naime, tuženi pre donošenja rešenja o otkazu nije sačekao da protekne rok za izjašnjenje na upozorenje, pa tako nije bio ni u mogućnosti da eventualne navode iz izjašnjenja, koje je tužilac mogao da dostavi i poslednjeg dana roka, ima u vidu i da ih ceni prilikom donošenja osporenog rešenja. Imajući u vidu da je postojao osnov za prestanak rada tužioca, ali da je poslodavac postupio suprotno odredbama kojima je propisan postupak koji prethodi otkazu, drugostepeni sud je odbio zahtev tužioca za vraćanje na rad, ali mu je dosudio naknadu štete u iznosu od šest zarada koje je tuženi u obavezi da mu isplati, primenom odredbe člana 191. stav 7. Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pobijana presuda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05...75/14), propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu i to ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Odredbom člana 180. stav 1. istog Zakona, propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. stav 2. i 3. ovog Zakona, zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje osam dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja.

Prema odredbi člana 191. stav 7. Zakona o radu, ukoliko sud u toku postupka utvrdi da je postojao osnov za prestanak radnog odnosa, ali da je poslodavac postupio suprotno odredbama zakona kojima je propisan postupak za prestanak radnog odnosa, sud će odbiti zahtev zaposlenog za vraćanje na rad, a na ime naknade štete dosudiće zaposlenom iznos do šest zarada zaposlenog.

Polazeći od sadržine navedenih normi, da bi radni odnos zaposlenog mogao da prestane zbog povrede radne discipline, potrebno je između ostalog da zaposleni prethodno bude upozoren na postojanje razloga za davanje otkaza i da mu se omogući da se izjasni o učinjenoj povredi, koja je ujedno i otkazni razlog, a za izjašnjenje poslodavac mora da mu ostavi i rok od najmanje osam radnih dana. U konkretnom slučaju, tužiocu je 10.09.2015. godine, dostavljeno upozorenje, u kojem je naveden osnov, razlozi za otkaz ugovora o radu i ostavljen mu rok od osam dana da se na isto izjasni. Tuženi je rešenje o otkazu ugovora o radu doneo 18.09.2015. godine, pa u ovako utvrđenoj činjeničnoj i pravnoj situaciji pravilan je zaključak drugostepenog suda, da je tuženi osporeno rešenje doneo pre isteka roka za davanje izjašnjenja, a što isto čini nezakonitim. S obzirom na utvrđeno ne stoje navodi revizije tuženog o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Bez uticaja su navodi revizije tuženog da se tužilac nije izjasnio na navedeno upozorenje, kao i navodi iz revizija koji se odnose na visinu dosuđene naknade.

Neosnovani su navodi iz revizije tužioca da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo i to odredbu člana 191. Zakona o radu, jer tužioca nije vratio na rad kada je utvrdio da je osporeno rešenje nezakonito. Naime, tužilac jeste zahtevao vraćanje na rad kod poslodavca, ali kako je njegovo rešenje o otkazu poništeno samo iz proceduralnih razloga, a utvrđeno je da postoji osnov za prestanak radnog odnosa, s obzirom na ponašanje tužioca dok je bio zaposlen kod tuženog, kao i da je već bio upozoravan da svoje ponašanje uskladi sa propisima, normativima i pravilima ponašanja u toku procesa rada, a što on nije učinio, to je pravilno obavezan tuženi da tužiocu isplati naknadu štete umesto vraćanja na rad, shodno odredbi člana 191. stav 7. Zakona o radu.

Ostali navodi revizija se odnose na nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, te ne mogu biti revizijski razlozi, pa zato nisu ni obrazlagani.

Na osnovu iznetog, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, doneta odluka kao u stavu prvom izreke.

Odbijeni su zahtevi tužioca i tuženog za naknadu revizijskih troškova, imajući u vidu da po rivizijama nisu uspeli, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 165. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić