Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilja je blagovremeno izjavila reviziju i to u odnosu na stav dva izreke zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Ispitujući navedenu presudu u pobijanom delu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiljina revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, niti povreda postupka na koju tužilja ukazuje u reviziji.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila sudija Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici, pa je odlukom Visokog saveta sudstva od 25.12.2009. godine utvrđeno da joj prestaje sudijska dužnost sa 31.12.2009. godine. Nakon odluke Ustavnog suda U 413/2012 od 22.10.2012. godine, kojom je usvojena ustavna žalba tužilje i naloženo Visokom savetu sudstva da u roku od 60 dana od prijema odluke izvrši izbor podnosilaca ustavnih žalbi u skladu sa utvrđenim kriterijumima za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti kandidata za sudijsku funkciju, Visoki savet sudstva je svojom odlukom od 13.11.2012. godine tužilju izabrao za sudiju Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici. Smatrajući da zbog nepravilnog rada organa tužene nije obavljala sudijsku dužnost u periodu od 01.01.2010. do decembra 2012. godine tužilja u ovoj parnici traži naknadu materijalne štete i to na ime razlike u zaradi između isplaćene naknade zbog neizbora na sudijsku funkciju i ostvarene zarade, a do punog iznosa plate koju bi ostvarivala na radnom mestu sudije Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici u navedenom periodu. Osim toga, tužilja potražuje i materijalnu štetu u visini troškova upisnine u Advokatsku komoru Š., s obzirom da je u jednom periodu obavljala poslove advokata. Prvostepeni sud je svojom odlukom našao da je tužbeni zahtev tužilje osnovan u celini, pa ga je kao takvog usvojio. Međutim, Apelacioni sud u Beogradu je svojom presudom našao da je pravilna odluka prvostepenog suda u odnosu na zahtev tužilje za isplatu materijalne štete za izgubljenu zaradu, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je tužilji dosudio naknadu na ime troškova za upisninu advokatskoj komori. Ovo zbog toga što drugostepeni sud nalazi da tužilja nema pravo na naknadu štete po osnovu troškova radi obavljanja advokatske delatnosti, jer je to njen slobodan izbor. Bavljenje advokatskom delatnošću za sobom povlači određene troškove koje je tužilja slobodnom voljom odlučila da ima. Traženi troškovi koje je tužilja imala nastali su u funkciji obavljanja advokatske delatnosti koja je tužilji donosila prihode zbog čega tužbeni zahtev po tom osnovu treba odbiti, pa je u tom smislu apelacioni sud i preinačio prvostepenu presudu.

Ovakav zaključak drugostepenog suda za sada se ne može prihvatiti kao pravilan jer zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nije potpuno i pravilno utvrđeno. Odredbom člana 9. Zakona o advokaturi (''Službeni glasnik RS'' br. 31/2011 i 24/2012) je predviđeno da je advokatska komora dužna da u roku od 30 dana od donošenja odluke o upisu u imenik advokata omogući kandidatu polaganje advokatske zakletve pod uslovom da je uplatio troškove upisa. U članu 10. istog zakona je previđeno da advokatska komora na dan položene advokatske zakletve donosi rešenje o upisu u imenik advokata i izdaje advokatsku legitimaciju, a ona služi kao dokaz svojstva advokata. Navedene odredbe ukazuju da bez dobijanja advokatske legitimacije, odnosno rešenja o upisu u imenik, a pre toga polaganja advokatske zakletve, odnosno uplate troškova za upis u advokatsku komoru nije moguće defacto bavljenje advokaturom. Po Zakonu o sudijama tužilja, kao neizabrani sudija je ostvarivala pravo na naknadu zarade u trajanju od šest meseci, odnosno do 01.07.2010. godine. Nakon toga po Zaključku Vlade Republike Srbije i po rešenju predsednika Vrhovnog suda, primanje naknade neizabranim sudijama je produženo za još određeni period. Mogao bi se prihvatiti stav drugostepenog suda da je tužilja imala pravo izbora, odnosno da je bavljenje advokaturom rezultat njenog slobodnog izbora pod uslovom da je ona počela da se bavi advokaturom u periodu dok je ostvarivala određenu naknadu kao neizabrani sudija. Međutim, tužilja je počela da se bavi advokaturom 06.06.2012. godine, a drugostepeni sud nije imao u vidu okolnost da li je ona u tom momentu primala bilo kakvu naknadu kao neizabrani sudija. Ukoliko u to vreme ona nije ostvarivala naknadu onda se ne može prihvatiti stav drugostepenog suda da je bavljenje advokaturom u takvim okolnostima rezultat tužiljinog slobodnog izbora, odnosno njene slobodne volje. Pored toga, drugostepeni sud nije imao u vidu da li je prilikom utvrđivanja prihoda koje je tužilja ostvarila bavljenjem advokaturom, uzet u obzir trošak koji je ona imala u vezi upisnine u advokatskoj komori i za taj iznos ostvareni iznos umanjen.

Imajući u vidu sve napred navedeo, kao i činjenicu da prvostepeni sud, koji je inače usvojio tužbeni zahtev u ovom delu za svoj zaključak nije dao nikakve razloge, drugostepena odluka je morala biti ukinuta na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će imati u vidu sve što je napred navedeno, pa će nakon što pravilno primeni materijalno pravo, u napred navedenom smislu upotpuniti činjenično stanje i nakon toga doneti na zakonu zasnovanu odluku.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.