.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 1250/2024
11.07.2024. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić, Dragane Boljević, Vesne Stanković i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilja AA iz ..., BB iz ..., VV iz ..., GG iz ... i DD iz ..., čiji je punomoćnik Lazar Ćendić advokat iz ..., protiv tuženog „Univerzitetskog kliničkog centra Srbije“ sa sedištem u Beogradu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4975/23 od 08.11.2023. godine, u sednici veća održanoj dana 11.07.2024. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4975/23 od 08.11.2023. godine.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4975/23 od 08.11.2023. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1773/2021 od 10.05.2023. godine, stavom prvim izreke, dozvoljeno je objektivno preinačenje tužbe učinjeno podneskom tužilje od 22.11.2022. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja AA tražila da se obaveže tuženi na isplatu naknade za ishranu u toku rada, u novčanim iznosima navedenim u tom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja AA tražila da se obaveže tuženi na isplatu naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora, u novčanim iznosima navedenim u tom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da na ime razlike između isplaćene plate i minimalne zarade isplati tužilji BB novčane iznose navedene u tom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma do isplate. Stavom petim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja BB tražila da se obaveže tuženi na isplatu naknade za ishranu u toku rada, u novčanim iznosima navedenim u tom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma do isplate. Stavom šestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja BB tražila da se obaveže tuženi na isplatu naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora, u novčanim iznosima navedenih u tom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma do isplate. Stavom sedmim izreke, obavezan je tuženi da na ime razlike između minimalne zarade i isplaćene plate isplati tužilji VV novčane iznose navedene u tom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma do isplate. Stavom osmim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja VV tražila da se obaveže tuženi na isplatu naknade za ishranu u toku rada, u novčanim iznosima navedenim u tom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma do isplate. Stavom devetim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja VV tražila da se obaveže tuženi na isplatu naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora, u novčanim iznosima navedenim u tom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma do isplate. Stavom desetim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja GG tražila da se obaveže tuženi na isplatu naknade za ishranu u toku rada, u novčanim iznosima navedenim u tom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma do isplate. Stavom jedanaestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja GG tražila da se obaveže tuženi na isplatu naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora, u novčanim iznosima navedenim u tom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma do isplate. Stavom dvanaestim izreke, obavezan je tuženi da na ime razlike između minimalne zarade i isplaćene plate isplati tužilji DD novčane iznose navedene u tom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma do isplate. Stavom trinaestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja DD tražila da se obaveže tuženi na isplatu naknade za ishranu u toku rada, u novčanim iznosima navedenim u tom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma do isplate. Stavom četrnaestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja DD tražila da se obaveže tuženi na isplatu naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora, u novčanim iznosima navedenim u tom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenog datuma do isplate. Stavom petnaestim izreke, odbijen je predlog tuženog da se u svojstvu umešača na strani tuženog pozovu Republika Srbija - Ministarstvo finansija i Republički fond za zdravstveno osiguranje. Stavom šesnaestim izreke, obavezan je tuženi da solidarno naknadi tužiljama troškove parničnog postupka u iznosu od 257.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom sedamnaestim izreke, tužilje su oslobođene obaveze plaćanja sudskih taksi.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4975/23 od 08.11.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilja i tuženog i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1773/21 od 10.05.2023. godine u prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom, šestom, sedmom, osmom, devetom, desetom, jedanaestom, dvanaestom, trinaestom, četrnaestom i šesnaestom stavu izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilja za naknadu troškova postupka po žalbi.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka (član 16. stav 2. ZPP), blagovremeno izjavio reviziju predviđenu članom 404. ZPP (posebna revizija).
Tužilje su u odgovoru na reviziju predložile da se ista odbaci kao nedozvoljena.
Po oceni Vrhovnog suda, o posebnoj reviziji tuženog u ovom sporu nije potrebno odlučivati radi novog tumačenja prava ili ujednačavanja sudske prakse.
Smisao odredbe člana 111. Zakona o radu proizlazi iz interesa zaposlenog, a pravo na minimalnu zaradu ima za cilj da obezbedi zaštitu zaposlenog, radi zadovoljavanja njegovih egzistencionalnih i socijalnih potreba. Minimalna zarada je zakonski minimum i predstavlja garantovanu vrednost zarade koja se isplaćuje u visini koju nadležni organ utvrdi za mesec za koji se vrši isplata. Republika Srbija je ratifikovala Konvenciju Međunarodne organiziacije rada broj 131 o utvrđivanju minimalnih plata, s posebnim osvrtom na zemlje u razvoju (Zakon o rafitikaciji objavljen je u „Službenom listu SFRJ- Međunarodni ugovori“ broj 14/82) i tako se obavezala da će ustanoviti sistem minimalnih nadnica koji obuhvata sve grupe radnika čiji uslovi zaposlenja zahtevaju njihovu zaštitu (član 1. stav 1). Prema članu 2. stav 2. navedene Konvencije, minimalne nadnice imaju zakonsku snagu i ne mogu se smanjivati. Zato zarada koja se ostvaruje faktičkim radom ne može biti niža od minimalne zarade, kao zakonskog minimuma koji se obezbeđuje zaposlenom i predstavlja garantovanu vrednost zarade koja se isplaćuje u visini koju nadležni organ utvrdi za mesec za koji se vrši isplata.
Ovakvo tumačenje materijalnog prava sadrži i odluka Ustavnog suda Už 8873/2014 od 29.09.2016. godine kojom je utvrđeno da je podnosiocima ustavne žalbe - zaposlenima u javnoj službi, povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, pošto su odbijeni njihovi zahtevi za isplatu razlike do minimalne zarade sa obrazloženjem da se njihove plate utvrđuju po posebnim propisima (Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama i Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama), zbog čega se ne mogu primeniti kriterijumi koji su propisani Zakonom o radu.
O posebnoj reviziji tužene nije potrebno odlučivati ni radi ujednačavanja sudske prakse jer je u sudskim odlukama više godina unazad izražen stav da plate zaposlenih u državnim organima i javnim službama ne mogu biti manje od minimalne zarade, kao garantovanog minimuma naknade za rad u cilju zadovoljenja egzistencionalnih i socijalnih potreba.
Revizija predviđena članom 404. ZPP može se izjaviti samo zbog pogrešne primene materijalnog prava, pa zato navodi revidenta o pogrešnoj primeni člana 16. stav 2. ZPP nisu cenjeni prilikom odlučivanja o dozvoljenosti njegove posebne revizije. Iz istog razloga nisu cenjeni ni revizijski navodi da je u spornom periodu od aprila do oktobra 2018. godine tužilji isplaćena minimalna zarada, jer se na taj način osporava utvrđeno činjenično stanje i nalaz veštaka da u utuženom periodu tuženi nije isplaćivao tužiljama platu u visini minimalne zarade.
Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.
O dozvoljenosti revizije u sporovima o novčanim potraživanjima iz radnog odnosa odlučuje se prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela, kao u drugim imovinsko-pravnim sporovima. Vrednost predmeta ovog spora za svaku tužilju u pobijanom delu je očigledno niža od vrednosti koja je članom 403. stav 3. ZPP propisana kao merodavna za dozvoljenost revizije, zbog čega je na osnovu člana 413. tog zakona odlučeno kao u drugom stavu izreke.
Predsednik veća - sudija
Branislav Bosiljković, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
