Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2706/21 od 10.10.2023. godine, ispravljene rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2706/21 od 07.12.2023. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 7009/18 od 21.12.2020. godine u delu stava prvog izreke kojim je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti isplati 1.300.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21.12.2020. godine do isplate i žalba tužene u tom delu odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 7009/18 od 21.12.2020. godine u ostalim delovima stava prvog izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu isplati na ime pretrpljenih fizičkih bolova 500.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha 400.000,00 dinara i na ime naruženja 200.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21.12.2020. godine pa do isplate. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu četvrtom izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 7009/18 od 21.12.2020. godine, pa je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 837.802,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti pa do isplate, dok je u preostalom delu zahtev tužioca od dosuđenog do traženog iznosa odbijen kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove žalbenog postupka od 140.312,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti pa do isplate, a stavom petim izreke, da tužilac tuženoj naknadi troškove žalbenog postupka od 33.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu stranke su izjavile blagovremene revizije i to tužilac zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, a tužena pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv stava drugog izreke pobijane presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a na ostale bitne povrede odredaba parničnog postupka koji mogu biti razlog za izjavljivanje ovog pravnog leka tužilac se u reviziji ne poziva.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene od 01.11.1993. godine do 30.11.1993. godine. Dana 15.11.1993. godine kao pripadnik rezervnog sastava MUP-a RS pri obavljanju redovnih zadataka padom sa litice u reku ... zadobio je teške telesne povrede u vidu povrede glave i preloma leve natkolenice, nakon čega je lečen na VMA od 20.11.1993. do 07.12.1993. godine. Tuženi je kao poslodavac za tužioca sačinio prijavu o povredi na radu navodeći da je tužilac u momentu povrede radio na radnom mestu sa posebnim uslovima rada. Prilikom pada tužilac je zadobio tešku telesnu povredu prelom leve natklonice u više delova i nagnječina po telu, a najviše poglavine, povredu glave prilikom koje je zadobio oštećenje sluha na levom uhu i oštećenje centra za ravnotežu. Tužilac pri hodu hramlje na levu nogu, sa spoljašnje strane se vidi dugačak ožiljak od oko 30 santimetara od operacije, levo koleno tužioca je u kontrakturi od lakšeg do srednjeg stepena. Tužilac je zbog teških telesnih povreda operisan dva puta, imobilisan, trpeo je jake bolove i nije mogao da se kreće bez pomagala. Bol jakog inteziteta trpeo je ukupno pet dana, srednjeg intenziteta u trajanju od oko 2 meseca, nakon čega je trpeo bol slabog intenziteta do kraja neprekidnog lečenja koje je trajalo oko godinu dana, s im što ima bolove i sada, a imaće ih ubuduće u zavisnosti od promene vremena i težih fizičkih napora. Estetsko naruženje kod tužioca je srednjeg stepena. Umanjenje životne aktinosti sa ortopedske strane je 15% trajno. Tužilac je trpeo primarni strah prilikom povređivanja koji je trajao minut-dva i bio je visokog intenziteta. Sekundarni strah visokog intenziteta je trajao oko dva dana, sekundarni strah srednjeg intenziteta je trajao oko četiri nedelje jer se tužilac bojao invaliditeta. Sekundarni strah niskog intenziteta je trajao oko šest meseci, a izazivali su ga tegobe u kretanju i bolovi u leđima. Zbog postraumatskog oštećenja mozga sa gubitkom vida na jednom oku, oštećenjem sluha i psihičkim promenama u vidu povišene napetosti, eksplozivnih reakcija i zbog postraumatske epilepsije tužiocu je životna aktivnost umanjena za 50%. Sa aspekta ORL umanjenje žviotne aktivnosti kod tužioca iznosi 15% trajno, a ogleda se u otežanoj verbalnoj komunikaciji sa okolinom i odsustvu akustičke diskriminacije, prisustvu akustične fenomenologije, poremećaja ravnoteže, ometanja ukućana pojačavanjem tona elektronskih medija i drugo. Na osnovu Konzilijarnog mišljenja sudkih veštaka ORL i MFH, neuropsihijtra i ortopeda-hirurga i traumatologa kod tužioca je ukupno umanjenje životne aktivnosti 65% trajno. Sa ortopedske strane bol slabog intenziteta trajao je do kraja neprekidnog lečenja, što je trajalo oko godinu dana od dana povređivanja, pa je životna aktivnost tužioca sa ortopedske strane zadobila konačni oblik krajem 1994. godine. Sa ORL strane u pogledu umanjenja životne aktivnosti od 15%, za ovaj vid štete konačno stanje je nastalo krajem 1994. godine, kada je završeno lečenje zbog oštećenja sluha na levom uhu i oštećenja centra za ravnotežu. Oštećenje sluha koje je nastalo je teškog stepena, zahtevalo je slušni aparat sa leve strane, definitivnog karaktera je i neće se pogoršati, a oštećenje centra za ravnotežu kompenzovano je od strane drugih elemenata u procesu održavanja ravnoteže, tako da tužilac nema vrtoglavice, pa je konačan oblik bolesti nastao 1999. godine, jer su te godine prestale potrebe za lečenjem oštećenog sluha i poremećaja ravnoteže. Sa ortopedske strane povrede tužioca su zadobile konačan oblik krajem 1994. godine. Posledica povreda je dovela do epilepsije koja predstavlja posttraumatsku epilepsiju. Konačno stanje je nastalo dijagnozom dana 06.09.2001. godine. Epilepsija predstavlja hronično oboljenje, i sa akutne u hroničnu fazu, odnosno konačan oblik je zadobila 06.09.2001. godine.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev za naknadu štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, na ime pretrpljenih fizičkih bolova, pretrpljenog straha i na ime naruženja u iznosima bliže označenim u stavu prvom izreke prvostepene presude, sa obrazloženjem da dosuđeni iznosi predstavljaju pravičnu naknadu tužiocu za pretrpljene ove vidove štete na osnovu odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je prvostepenu presudu potvrdio u delu kojim je tužiocu dosuđena naknada štete zbog pretpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti u iznosu od 1.300.000,00 dinara, a preinačio odbijanjem tužbenog zahteva na ime naknade za pretrpljene fizičke bolove, strah i naruženje i odlučio kao u izreci.

Prema nalaženju Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo ceneći prigovor zastarelosti potraživanja naknade štete prema odredbi člana 376. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima kada je tužbeni zahtev za naknadu štete ne ime pretrpljenih fizičkih bolova, straha i naruženja odbio.

Odredbom člana 376. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu prouzrokovalo, a u svakom slučaju za pet godina od kad je šteta nastala. Obaveza naknade štete smatra se dospelom od trenutka nastanka štete, pa oštećeni stiče pravo da zahteva štetu u času kada do štete dođe. Šteta može da nastane istovremeno sa preduzimanjem štetne radnje ili nakon što je štetnik tu radnju preduzeo. Ako se momenat nastanka štete i momenat preduzimanja štetne radnje ne poklapaju potraživanje naknade štete dospeva u trenutku kada je šteta nastala. Kako se saznanje za štetu ne vezuje za dan njenog prouzrokovanja, već se okolnosti koje se odnose na trajanje i prestanak fizičkih bolova i straha, odnosno na završetak lečenja i saznanje da su zaostale posledice prouzrokovale trajno oštećenje zdravlja i životne aktivnosti oštećenog, to svaki vid nematerijalne štete zastareva posebno.

Po stanovištu Vrhovnog suda, zastarelost potraživanja naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove počinje teći od prestanka bolova, za strah od prestanka straha, za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti od završetka lečenja i saznanja za trajno umanjenje životne aktivnosti ili pogoršanja zdravstvenog stanja, kao dana saznanja za novu težu posledicu.

S obzirom na navedeno, kao i na utvrđenu činjenicu da je neprekidno lečenje tužioca trajalo godinu dana, a da je trpeo fizičke bolove slabog intenziteta do kraja lečenja, te da je sekundarni strah niskog intenziteta trajao oko 6 meseci, a da je tužiocu ožiljak dugačak oko 30 santimetara bio vidljiv posle operacije, to je pravilno drugostepeni sud zaključio da je potraživanje tužioca za naknadu štete za ove vidove zastarelo suprotno navodima u reviziji, imajući u vidu da je tužba podneta 11.07.2003. godine.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužene primenom člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi iz stava 1. istog člana da se dozvoli odlučivanje o reviziji tuženog, kao izuzetno dozvoljenoj.

Prema odredbi člana 404. stav 1. ZPP revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Predmet tražene pravne zaštite je zahtev tužioca za naknadu štete nastale na radu kod tuženog, kao poslodavca za koju je tužena u obavezi da je naknadi saglasno odredbi članova 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima. Imajući u vidu činjenicu da je tužilac pretrpeo povredu na radu, te da je tuženi kao poslodavac, prema propisima o bezbednosti i zdravlju na radu dužan da organizuje rad i mere zaštite na radu, tako da zaposleni uz normalnu pažnju može da obavlja rad bez opasnosti po svoj život i zdravlje, te da propuštanje ove dužnosti povlači odgovornost poslodavca za štetu koja zaposlenom usled toga nastane. Prema tome, zaposleni ima pravo na bezbednost i zaštitu zdravlja na radu u skladu sa zakonom, a poslodavac je dužan da organizuje rad kojim se obezbeđuje zaštita života i zdravlja zaposlenih u skladu sa posebnim zakonom i drugim propisima. Osnov odgovornosti je krivica poslodavca za štetnu radnju ili propuštanje preduzimanja radnje, rizik od opasne stvari čiji je imalac poslodavac ili rizik od obavljanja opasne delatnosti kojom se poslodavac bavi. Krivica poslodavca se pretpostavlja pošto se radi o oborivoj pretpostavci, poslodavac može dokazati da je šteta nastala bez njegove krivice, a to u ovom slučaju nije dokazao. Tužena koja obavlja opasnu delatnost po članu 174. Zakona o obligacionim odnosima nije dokazala da postoji neki od osnova da se tužena oslobodi odgovornosti iz člana 177. ovog zakona.

Spor za naknadu štete zbog povrede zaposlenog na radu ili u vezi sa radom je spor iz radnog odnosa.

Prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. U sporovima za naplatu novčanog potraživanja iz radnog odnosa na osnovu člana 436. ZPP, o dozvoljenosti revizije odlučuje se shodnom primenom člana 403. stav 3. tog zakona – prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela.

U konkretnom slučaju, vrednost spora pobijanog dela iznosi 1.300.000,00 dinara i očigledno je niža od dinarske protivvrednosti od 40.000 eura prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, koja je merodavna za dozvoljenost revizije u imovinskopravnim sporovima.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom, a na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. i 413. istog zakona kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković