U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Jelene Borovac i Branka Stanića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Darko Komnenić, advokat iz ..., protiv tužene GO Novi Beograd, koju zastupa Opštinsko pravobranilaštvo Gradske opštine Novi Beograd, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4086/16 od 23.12.2016. godine, u sednici održanoj 24.10.2018. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4086/16 od 23.12.2016. godine, tako što se ODBIJA žalba tužene i potvrđuje presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 673/16 od 28.09.2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 673/16 od 28.09.2016. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da mu na ime neisplaćene naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada za period od 01.10.2012. do 30.06.2015. godine isplati 107.190,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na način bliže opisan u tom delu izreke. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4086/16 od 23.12.2016. godine, preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen zahtev tužioca i obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove prvostepenog postupka i postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija dozvoljena kao redovna na osnovu člana 403. st. 2. i 3. ZPP i osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je radnik tuženog. Za period utuženja tužena nije isplatila tužiocu troškove prevoza. Za zaposlene tužena nije obezbedila sopstveni prevoz za dolazak i odlazak sa rada. Aneksom Posebnog kolektivnog ugovora u članu 40. predviđeno je da rukovodilac nadležnog organa po pravilu vrši naknadu troškova za prevoz za dolazak na rad i odlazak sa rada kupovinom mesečne pretplatne karte na početku meseca za naredni mesec za relacije gde je to omogućeno s tim što izuzetno na zahtev zaposlenog rukovodilac nadležnog organa može doneti odluku da se isplata vrši u novcu u visini cene mesečne pretplatne karte. Odlukom tuženog od 14.09.2012. godine načelnik uprave je u skladu sa preporukom gradonačelnika Grada Beograda doneo odluku da se naknada troškova za prevoz za dolazak i odlazak sa posla neće vršiti uplatom sredstava za tekući račun zaposlenih već isključivo direktnom uplatom na Bus plus karticu zaposlenih. Prema potvrdi Preduzeća ''BB'' od 04.02.2016. godine cena mesečne dopune za zaposlene za period oktobar 2012. godine – decembar 2013. godine iznosila je 3.216,00 dinara, a od januara 2014. godine do septembra 2015. godine 3.275,00 dinara. Grupa zaposlenih je u Upravi Gradske opštine Novi Beograd dopisom tražila da im se naknada troškova za prevoz kao i do sada vrši uplatom na tekući račun u visini cene mesečne pretplatne karte. Među potpisnicima ovog dopisa nalazi se i tužilac u ovoj parnici.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio zahtev tužioca nalazeći da preporuke gradonačelnika nisu izvor prava, da ne postoji zakonska odredba po kojoj bi tuženi mogao da zadrži iznose mesečne naknade za prevoz koji pripadaju tužiocu, te da tužilac ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa posla na osnovu člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu.

Suprotno, po oceni drugostepenog suda zahtev tužioca nije osnovan, jer se troškovi prevoza na osnovu Zakona o radu određuju sa opštim aktom što znači da je tuženi kao poslodavac ovlašćen da opštim aktom odredi uslove pod kojima se ostvaruje naknada troškova prevoza pa i mogućnost da se takva naknada ne isplaćuje zaposlenom neposredno uz obavezu da se zaposlenom obezbedi da on ne snosi troškove prevoza na rad i sa rada. Po oceni ovog suda na taj način se ne narušava pravo na izbog zaposlenog jer je to pravo limitirano članom 118. tačka 1. Zakona o radu, a pri tome se naknada troškova prevoza i obezbeđuje isplatom u novcu samo što se isplata ne vrši zaposlenom neposredno na njegov račun ili na ruke već kroz uplatu cene bus plus karte.

Stanovište drugostepenog suda je pogrešno.

Prema članu 118. stav 1. Zakona o radu zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju.

Posebnim kolektivnim ugovorom za državne organe (''Službeni glasnik RS'' 23/98 i 11/09) u članu 38. stav 1. tačka 1. propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova prevoza i to prevoza na rad i sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u javnom saobraćaju. Prema članu 39. stav 1. zaposleni ima pravo na mesečno-pretplatnu kartu za dolazak i odlazak na rad za relacije gde javni prevoznik omogućava kupovinu. Po članu 40. stav 1. rukovodilac nadležnog organa po pravilu vrši naknadu troškova za prevoz za odlazak na rad i dolazak sa rada kupovinom mesečne pretplatne karte na početku meseca za naredni mesec za relaciju gde je to omogućeno, a prema stavu 2. istog člana izuzetno, na zahtev zaposlenog, rukovodilac nadležnog organa može doneti odluku da isplatu vrši u novcu u visini cene mesečne pretplatne karte.

Na osnovu citiranih odredbi poslodavac je u obavezi da zaposlenom naknadi troškove prevoza. Jedino ograničenje tiče se visine ovih troškova i ono zavisi od visine mesečne pretplatne karte. Zakon nije regulisao način isplate troškova prevoza. Oko načina isplate se poslodavac i zaposleni mogu dogovoriti, a to može biti uređeno i Kolektivnim ugovorom kao u ovom slučaju. Pravo (ovlašćenje) u vidu realizacije ove isplate – kupovinom Bus plus karte ili isplatom tog iznosa zaposlenom pripada zaposlenom. Kako je Kolektivnim ugovorom koji se primenjuje na tuženog predviđeno da na zahtev zaposlenog, rukovodilac nadležnog organa može doneti odluku da isplatu vrši u novcu u visini cene mesečne pretplatne karte, da je tužilac takav zahtev podneo, bili su ispunjeni uslovi da se tužiocu ovakvi troškovi isplate, što je prvostepeni sud pravilno sankcionisao i zaposlenom pružio zaštitu.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Predrag Trifunović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić