Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž1 909/16 od 15.04.2016. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Višeg suda u Sremskoj Mitrovici P 16/15 od 26.01.2016. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11,...55/14), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a bitne povrede učinjene u postupku pred prvostepenim sudom, na koje revident ukazuje, prema odredbi člana 407. stav 1. tačka 2. i 3. ZPP, nisu razlog iz kog se drugostepena presuda po zakonu može pobijati revizijom.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom nižestepenim presudama, školski odbor tuženog je 27.06.2007. godine raspisao konkurs za direktora tužene, na kojem je učestvovao i tužilac. Na sednici od 03.08.2007. godine, nakon razmatranja prispelih molbi kandidata, nastavničko veće tužene je školskom odboru dostavilo mišljenje da nijedan od kandidata ne ispunjava uslove iz konkursa i predložilo da školski odbor donese odluku da ne izabere nijednog kandidata po objavljenom konkursu. Školski odbor tužene je prihvatio mišljenje nastavničkog veća i odlukom od 03.08.2007. godine odlučio da ne izabere nijednog kandidata. U razlozima odluke navedeno je da tužiočeva prijava nije potpuna, jer nije dostavljena potvrda ili uverenje iz kog se može utvrditi da ispunjava uslove u vezi potrebnog radnog iskustva u oblasti obrazovanja i vaspitanja. Na narednom konkursu za direktora škole, raspisanom 27.08.2007. godine, tužilac je takođe podneo prijavu, međutim ni po ovom konkursu nije izabran nijedan kandidat, a iz obrazloženja odluke školskog odbora od 27.08.2007. godine proizlazi da su se na ovaj konkurs prijavila dva kandidata – D.M. iz Š., koji nema potrebnu stručnu spremu i tužilac, koji ne poznaje problematiku materijalnih i ljudskih resursa škole, niti lokalne zajednice, kao ni započete procese u vezi školskog razvojnog plana. Osim navedenog, školski odbor se informisao o dosadašnjem radnom iskustvu tužioca, saznavši o njemu vrlo nepovoljno mišljenje. Tužilac je u postupku pred Ustavnim sudom Republike Srbije tražio pravnu zaštitu, ukazujući da je onemogućen da pobija odluku školskog odbora od 27.08.2007. godine, jer prema pouci o pravnom leku protiv odluke kojom nije izabran kandidat u smislu odredbe člana 121. stav 6. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, pravna zaštita nije dopuštena, te ukazujući da je ovim povređeno i načelo neposredne primene ljudskih i manjinskih prava iz člana 18. Ustava u vezi sa načelom zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, kao i njegovo pravo na rad iz člana 60. Ustava. U ovom postupku, odlukom Ustavnog suda Už 173/07 je utvrđeno da je osporenom odlukom školskog odbora tužene od 27.08.2007. godine tužiocu povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava (jer je tužena u pouci o pravnom sredstvu protiv odluke školskog odbora pogrešno primenila odredbe Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja), ali ne i načelo o neposrednoj primeni ljudskih i manjinskih prava utvrđeno članom 18. Ustava, u vezi sa navodnom povredom zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, kao i da nije povređeno tužiočevo pravo na rad zajemčeno članom 60. Ustava Republike Srbije, budući da pravo na dostupnost svih radnih mesta, pod jednakim uslovima, ne podrazumeva i pravo učesnika konkursa da zasnuje radni odnos na radnom mestu za koje je raspisan konkurs. Ovo stanovište Ustavni sud je izneo i u odlukama Už 36/09 i Už 37/09, u vezi sa postupcima koje je tužilac vodio pobijajući odluke školskog odbora tužene od 27.08.2007. godine i 03.08.2007. godine.

Tužilac je protiv odluka školskog odbora da se ne izabere nijedan kandidat vodio i upravni spor, pa je u postupku koji je pred Upravnim sudom vođen po predlogu tužioca za vanredno preispitivanje rešenja Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici br. U 142/07 od 29.11.2007. godine presudom Upv II 6/10 (2008) od 04.11.2010. godine tužiočeva tužba uvažena i poništena je odluka školskog odbora tužene br. 212/07 od 03.10.2007. godine u vezi odluke školskog odbora od 03.10.2007. godine da se ne izabere nijedan kandidat na mesto direktora škole po konkursu od 04.09.2007. godine. Odluka je zasnovana na propustu škole da sačini poseban zapisnik o većanju i glasanju u vezi svoje odluke, budući da ju je doneo školski odbor kao kolegijalni organ, a kako bi sud mogao da oceni da li je odluka tuženog kao kolektivnog organa doneta u svemu u skladu sa odredbama člana 69. Zakona o opštem upravnom postupku.

Školski odbor tužene je tokom 2007. godine i 2008. godine raspisao još nekoliko konkursa za izbor direktora škole, ali je iznova doneta odluka da se ne izabere nijedan kandidat, jer prijavljeni kandidati nisu ispunjavali uslove za izbor na to radno mesto, sve do konkursa koji je školski odbor raspisao 15.12.2008. godine, kada se prijavio samo jedan kandidat, D.M., koji je vršio funkciju v.d. direktora te škole. Nakon što je nastavničko veće dalo mišljenje da se kandidat D.M. izabere za jedan mandatni period od četiri godine, po sprovedenoj proceduri, a nakon pribavljenog mišljenja nastavničkog veća, školski odbor je 08.01.2009. godine jednoglasno doneo odluku da se za direktora izabere D.M., nastavnik muzike sa šestim stepenom stručne spreme, na mandatni period od četiri godine. Na odluku školskog odbora saglasnost je dao i Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje i kulturu, u skladu sa zakonom. Od 06.02.2009. godine imenovani kandidat obavlja dužnost direktora tužene. Tužilac je 11.01.2013. godine prigovorio školskom odboru tužene protiv odluka da niko od kandidata ne bude izabran po prethodnim konkursima od 03.08.2007. godine, 27.08.2007. godine, 03.10.2007. godine i od 25.03.2008. godine, a koje su prethodile poslednjoj odluci o izboru direktora. O prigovoru tužioca školski odbor je odlučio 25.01.2013. godine, tako što je prigovor odbio. Tužilac je i protiv ove odluke vodio spor pred Upravnim sudom i u ovom postupku je presudom Upravnog suda U 9794/13 od 21.08.2014. godine utvrđeno da je povređen zakon na štetu tužioca, zbog čega je odluka školskog odbora od 25.01.2013. godine, kojom je odbijen prigovor tužioca, poništena a predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje, uz nalog da donese novo rešenje uz uvažavanje primedbi Upravnog suda, koji je u obrazloženju presude ukazao da je pobijanu odluku od 25.01.2013. godine doneo kolegijalni organ a da pri tome nije sačinjen zapisnik o većanju i glasanju iz kojeg bi se utvrdili podaci o personalnom sastavu organa, postojanju kovoruma i broju članova koji su glasali za odluku.

Tužilac je pred Osnovnim sudom u Šidu pokrenuo postupak prinudnog izvršenja presude Upravnog suda U 9794/13 od 21.08.2014. godine, predloživši da se protiv tužene kao izvršnog dužnika odredi izvršenje novčanim kažnjavanjem. Predlog je usvojen rešenjem o izvršenju I 460/14 od 04.11.2014. godine. U izvršenju odluke Upravnog suda, školski odbor tužene je na sednici održanoj 17.11.2014. godine, sa osam glasova prisutnih članova, doneo odluku kojom je ostao pri odluci od 25.01.2013. godine o odbijanju prigovora tužioca, naglasivši da je prigovor izjavljen protiv odluka donetih 2007. godine i 2008. godine bespredmetan, te obrazloživši da su pobijane odluke o neizboru kandidata donete jer je tokom konkursa školski odbor pribavljao podatke o kandidatima i njihovom iskustvu i dobio nepovoljne informacije o tužiocu kao konfliktnoj osobi i neodgovornom radniku, da je u nekim školama protiv njega od strane roditelja učenika pisana peticija, a istaknuti su i drugi razlozi, između ostalog i činjenica da zbog prebivališta u P. fizički ne bi mogao obavljati poslove u školi u Š. na kvalitetan način, jer posao direktora podrazumeva kontinuiranu prisutnost i angažovanje ne samo u školi, već i na nivou lokalne samouprave, kao i poznavanje lokalnih prilika. Školski odbor tužene je negirao da bi veroispovest bila bitan momenat diskvalifikacije na konkursu, tim pre što je Š. multinacionalna sredina u kojoj žive pripadnici različitih veroispovesti. Od Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje tužena škola je informisana da je tužilac u sporu sa više škola koje ga nisu izabrale na konkursu. Zbog navedenog, školski odbor tužene je 17.11.2014. godine odbio prigovor tužioca protiv navedenih odluka o neizboru kandidata, naglasivši da je zakonito sproveo proceduru odlučivanja. Nakon donošenja odluke školskog odbora tužene, Osnovni sud u Šidu je rešenjem I 460/14 obustavio izvršenje dozvoljeno rešenjem od 04.11.2014. godine i ukinuo sprovedene izvršne radnje (u vezi sa izvršenjem presude Upravnog suda U 9794/13).

Na utvrđeno činjenično stanje pravilno su nižestepeni sudovi pobijanim odlukom primenili materijalno pravo i pravilno odlučili odbijanjem zahteva.

Suprotno navodima revizije, nižestepeni sudovi pravilno zaključuju da tužilac nije pružio dokaze niti učinio verovatnim da ponašanje tužene u postupku izbora kandidata za radno mesto direktora predstavlja akt diskriminacije, odnosno da je zbog nekog ličnog svojstva stavljen u nepovoljni položaj u odnosu na druga lica, ili da mu je uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo. Naime, prema sadržini tražene pravne zaštite, tužilac je u ovom slučaju tražio utvrđenje da je tužena diskriminatorski postupala prema njemu kao kandidatu za radno mesto direktora, kao i naknadu nematerijalne štete zbog povrede ugleda, časti i dostojanstva kao posledice ponašanja tužene, navodeći da tužena šikanozno postupa prema tužiocu tako što ne izvršava pravnosnažne presude Upravnog suda VI Uvp I 6/10 (2008) od 06.04.2010. godine i III-11 U 9794/13 od 21.08.2014. godine, te tako što nije navela ni jedan racionalan razlog zašto tužioca odbija po raspisanim konkursima kao jedinog stručnog kandidata koji ispunjava sve opšte i posebne uslove konkursa za radno mesto direktora. Tužilac tvrdi da ga je tužena tretirala neravnopravno u odnosu na drugog kandidata (D.M.), radi ličnih svojstava tužioca, odnosno zato što je tužilac rimokatolik, neoženjen, lošeg imovnog stanja i zato što je stručan u odnosu na D.M. koji je nestručan, čime na bezobziran način diskriminiše tužioca u odnosu na D.M.. Nižestepeni sudovi pravilno zaključuju da se na sporni odnos stranaka tokom 2007. i 2008. godine, odnosno u periodu do donošenja Zakona o zabrani diskriminacije ("Sl. glasnik RS" 22/09 od 30.03.2009. godine) ovaj propis ne može primeniti, jer navedeni Zakon nema retroaktivno dejstvo, međutim, načelo zabrane diskriminacije u sticanju i ostvarivanju prava i sloboda utemeljeno je u u svim međunarodnim aktima o ljudskim pravima, uključujući i Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u Ustavu Republike Srbije, kao i u Zakonu o radu, koji u odredbama člana 18.-23. sadrži pravila o zabrani diskriminacije u oblasti rada.

Članom 21. Ustava Republike Srbije zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Odredbama člana 18. Zakona o radu zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo.

Međutim, postupanje tužene koje tužilac kvalifikuje kao akt diskriminacije ne predstavlja ni neposrednu, niti posrednu diskriminaciju, u smislu člana 18. i 19. Zakona o radu, kao što nižestepeni sudovi takođe pravilno zaključuju, jer nema diskriminacije kada za obavljanje određenih poslova kao što su poslovi direktora školske ustanove zahtevi radnog mesta prevazilaze uobičajene kriterijume u pogledu organizacionih sposobnosti, odnosa sa drugima, veštine u komunikaciji, bez obzira na postojanje formalno iste školske ili stručne kvalifikacije. U konkretnom slučaju, iz činjenica utvrđenih u postupku pred nižestepenim sudovima proizlazi da je razlog neizbora tužioca na mesto direktora tužene škole po raspisanim konkursima na kojima je tužilac učestvovao nepoznavanje materijalnih i ljudskih resursa škole i lokalne zajednice, te nepovoljan izveštaj primljen od drugih muzičkih škola, upitanih o tužiocu kao kandidatu, kao i činjenica da nije dokazao potreban broj godina radnog iskustva u oblasti obrazovanja i vaspitanja, a ne određeno lično svojstvo tužioca. Propusti u proceduri donošenja odluka kolektivnog organa – školskog odbora tužene otklonjeni su korišćenjem pravnih sredstava koja je tužilac koristio u postupcima pred Ustavnim sudom Republike Srbije kao i pred Upravnim sudom, pa se ni u periodu nakon stupanja na pravnu snagu Zakona o zabrani diskriminacije ("Sl. glasnik RS" 22/09 od 30.03.2009. godine), postupanje organa tužene, kao ni postupanje redovnih sudova i Upravnog suda u postupku upravnosudske zaštite, takođe se ne može kvalifikovati kao diskriminatorko, u smislu člana 2. navedenog Zakona, dok suprotni navodi revidenta nisu osnovani. Neosnovano se revizijom ukazuje i da tužena nije postupila po presudi Upravnog suda br. U 9794/13 od 21.08.2014. godine, jer je u postupku pred nižestepenim sudovima utvrđeno da je u postupku prinudnog izvršenja navedene sudske odluke doneta odluka školskog odbora tužene od 17.11.2014. godine, nakon čega je Osnovni sud u Šidu, kao sud koji je sprovodio izvršenje, rešenjem I 460/14 od 22.12.2014. godine obustavio izvršenje dozvoljeno rešenjem od 04.11.2014. godine i ukinuo sprovedene izvršne radnje. Osim toga, ovim navodima revizije suštinski se osporava činjenično stanje utvrđeno u postupku pred nižestepenim sudovima, što u revizijskom postupku, prema članu 403. stav 2. ZPP, nije dozvoljeno.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u pitanje pravilnost pobijane odluke, revizija je odbijena kao neosnovana.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414.stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Snežana Andrejević,s.r.