Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11 ... 87/18), pa je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povreda iz stava 1. tog člana Zakona, pred drugostepenim sudom, koja bi mogla da utiče na donošenje zakonite i pravilne odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile, dana 01.10.2012. godine, ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova prodaje prevoznih autobuskih i mesečnih karata na biletarnici Autobuske stanice u ... i vođenja evidencije dolazaka i odlazaka autobusa na stanicu u ..., na određeno vreme, za period od 01.10.2012. godine do 30.11.2012. godine. Po isteku tog ugovora, između parničnih stranaka je zaključeno više ugovora o radu na određeno vreme, počev od 01.12.2012. godine do 30.09.2013. godine, na osnovu kojih je tužilac obavljao, kod tuženog, poslove ..., čiji opis je identičan u svakom od gore navedenih ugovora. Posle isteka roka na koji su ugovori zaključivani, tuženi je tužiocu, rešenjem, otkazivao ugovor o radu, a odmah potom, bez prekida, sačinjavao sledeći ugovor o radu sa tužiocem, na određeno vreme, tako da je poslednji ugovor o radu na određeno vreme zaključen dana 30.08.2013. godine za period od 01.09.2013. godine do 30.09.2013. godine. Tuženi je tužioca odjavio sa obaveznog socijalnog osiguranja podnošenjem prijave dana 08.10.2013. godine, zbog isteka roka za koji je radni odnos zasnovan. Nakon 30.09.2013. godine, tužilac je svakodnevno, osim subotom i nedeljom, dolazio na rad na Autobusku stanicu u ..., gde je obavljao poslove ..., na isti način kako je to činio počev od dana kada je započeo rad kod tuženog, pa sve do 17.10.2013. godine. Toga dana tužilac je svom neposrednom rukovodiocu, BB, predao ključeve autobuske stanice u ... i nakon tog dana nije više radio. Pazar od prodatih karata koje je zadužio u periodu od 28.08.2013. godine do 28.10.2013. godine, predao je tuženom dana 04.10.2013. godine, 08.10.2013. godine i 17.10.2013. godine, tako što je u oktobru mesecu prodato ukupno 245 karata. BB, koji je vodio karnete o prisustvu tužioca na radu, planirao ga je za rad u oktobru mesecu 2013. godine. Međutim, tužilac je pozvan sredinom oktobra 2013. godine u prostorije tuženog u Čačku da preuzme rešenja koja mu do tada nisu uručena, jer ih direktor tuženog nije potpisao. Dana 23.10.2013. godine, tuženom je uručeno rešenje o korišćenju godišnjeg odmora za 2013.godinu u trajanju od 16 radnih dana za period od 03.10.2013. godine do 24.10.2013. godine, a tužilac je odbio da primi rešenje o otkazu ugovora o radu, sa datumom od 30.09.2013. godine, kojim mu je ugovor o radu otkazan zbog isteka roka na koji je zasnovan radni odnos.

Kod utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac kod tuženog, zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme, počev od 01.10.2013. godine, pa ubuduće, u smislu odredbe člana 37. stav 4. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/05...32/13), pošto je on, u oktobru 2013. godine, po isteku ugovora o radu na određeno vreme, nastavio da radi pet i više radnih dana na autobuskoj stanici u ..., na poslovima ..., sa znanjem tuženog. Rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu nije dostavljeno na način propisan odredbom člana 185. istog Zakona. Po mišljenju prvostepenog suda, sačinjavajući retroaktivno rešenje o otkazu ugovora o radu za septembar 2013. godine, a potom i rešenja o godišnjem odmoru za oktobar 2013. godine i uručenjem tužiocu tog rešenja dana 23.10.2013. godine, tuženi je, kao poslodavac, učinio zloupotrebu prava, jer je rešenje o otkazu ugovora o radu pokušao da uruči tužiocu 23 dana nakon isteka ugovora o radu iz septembra 2013. godine, dok je rešenje o godišnjem odmoru doneto protivno odredbi člana 75. stav 2. Zakona o radu, imajući u vidu da je godišnji odmor tužiocu određen za period od 03.10.2013. godine do 24.10.2013. godine, a da mu je rešenje o godišnjem odmoru uručeno tek 23.10.2013. godine, dakle po proteku perioda određenog za godišnji odmor.

Drugostepeni sud je preinačio presudu Osnovnog suda, tako što je utvrdio prema tuženom da je tužilac kod tuženog zasnovao radni odnos na neodređeno vreme počev od 08.10.2013. godine pa ubuduće i obavezao tuženog da to trpi, dok je u preostalom delu zahtev tužioca kojim je tražio da se prema tuženom utvrdi da je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme počev od 01.10.2013. godine, odbio kao neosnovan. Po mišljenju drugostepenog suda, kod utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je prvostepeni sud zaključio da su ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 37. stav 4. Zakona o radu, da radni odnos tužioca zasnovan na određeno vreme postane radni odnos na neodređeno vreme, međutim, ne od 01.10.2013. godine, već od 08.10.2013. godine, odnosno nakon proteka roka od pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos. Tužilac nije pobijao rešenja o prestanku radnog odnosa kojim je tužiocu otkazan poslednji zaključen ugovor o radu na određeno vreme i čiji je prijem tužilac odbio dana 23.10.2013. godine, međutim, ta činjenica, po mišljenju drugostepenog suda, nije od uticaja na drugačiju odluku o tužbenom zahtevu, imajući u vidu da je tužiocu, shodno odredbi člana 175. tačka 1. Zakona o radu, radni odnos na određeno vreme zasnovan ugovorom o radu od 30.08.2013. godine, prestao po sili zakona, istekom roka na koji je zasnovan, dana 30.09.2013. godine, a ne donošenjem rešenja o otkazu tog ugovora. Nastavljajući rad kod tuženog, najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koji je zaključen ugovor o radu na određeno vreme, tužilac je, takođe po sili zakona, zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, shodno odredbi člana 37. stav 4. Zakona o radu, koji je imperativne prirode i čija primena se nije mogla isključiti postavljanjem uslova za preobražaj, mimo onih koji su njime propisani. Pri odlučivanju, drugostepeni sud je imao u vidu da je tužilac odbio prijem rešenja o otkazu ugovora o radu, nakon čega tuženi, kao poslodavac, nije postupio na način propisan odredbom člana 185. stav 3. i 4. Zakona o radu, zbog čega se ima smatrati da to rešenje nije dostavljeno tužiocu, koji je pri tom, zahtev za preobražaj radnog odnosa u ovoj parnici postavio i pre nego što je tuženi pokušao da mu rešenje dostavi. Kod utvrđene činjenice da je rešenje o korišćenju godišnjeg odmora za 2013.godinu tužiocu dostavljeno dana 23.10.2013. godine, po mišljenju drugostepenog suda, to rešenje nije od uticaja, imajući u vidu da tužilac, nakon isteka poslednjeg zaključenog ugovora o radu, godišnji odmor nije ni koristio već je nastavio da radi kod tuženog.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, odluka drugostepenog suda je pravilna.

Odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/05...32/13), propisano je da se radni odnos zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju: sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje određeno vreme i slično, za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili sa prekidima ne može trajati duže od 12 meseci. Radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos (stav 4.)

Raspored korišćenja godišnjeg odmora propisan je u odredbi člana 75. istog Zakona, tako što se, shodno stavu 2. te odredbe zakona, rešenje o korišćenju godišnjeg odmora zaposlenom dostavlja najkasnije 15 dana pre datuma određenog za početak korišćenja godišnjeg odmora. U smislu stava 3. odredbe člana 75. Zakona o radu, ako poslodavac ne dostavi zaposlenom rešenje, smatra se da je zaposlenom uskratio pravo na godišnji odmor.

Dostavljanje akta o otkazu ugovora o radu, propisano je u odredbi člana 185. Zakona o radu, tako što se ugovor o radu otkazuje rešenjem, u pisanom obliku i obavezno sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku (stav 1.), rešenje mora da se dostavi zaposlenom lično u prostorijama poslodavca, odnosno na adresu prebivališta ili boravišta zaposlenog (stav 2.), ako poslodavac zaposlenom nije mogao da dostavi rešenje u smislu stava 2. tog člana, dužan je da o tome sačini pismenu belešku (stav 3.), u slučaju iz stava 3. ovog člana, rešenje se objavljuje na oglasnoj tabli poslodavca i po isteku 8 dana od dana objavljivanja smatra se dostavljenim (stav 4.).

Prestanak radnog odnosa propisan je u odredbi člana 175. Zakona o radu, tako što radni odnos prestaje, između ostalog, pod tačkom 1. tog člana zakona, istekom roka za koji je zasnovan.

U konkretnom slučaju, tužiocu je radni odnos kod tuženog prestao istekom roka na koji je zasnovan, odnosno 30.09.2013. godine, a na osnovu ugovora o radu br. 3/781 od 30.08.2013. godine, kojim je tužiocu radni odnos zasnovan na određeno vreme od 01.09.2013. godine do 30.09.2013. godine, na poslovima radnog mesta ... . Međutim, pošto je tužilac nastavio da radi kod tuženog, više od pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos, tako što je poslove ... kod tuženog obavljao do 17.10.2013. godine, sledi da je radni odnos tužioca zasnovan na određeno vreme, postao radni odnos na neodređeno vreme, u smislu odredbe člana 37. stav 4. Zakona o radu. Rešenje o korišćenju godišnjeg odmora za 2013. godinu u trajanju od 16 radnih dana za period od 03.10.2013. godine do 24.10.2013. godine, tužiocu je dostavljeno protivno obavezi poslodavca propisanoj u odredbi člana 75. stav 2. Zakona o radu, tek 23.10.2013. godine, u situaciji kada je tužilac neprekidno radio do 17.10.2013. godine, pa zbog toga sadržaj tog rešenja nije od značaja za ocenu ispunjenosti uslova za preobražaj radnog odnosa, u smislu odredbe člana 37. stav 4. Zakona o radu.

Neosnovani su navodi revizije tuženog da je tužilac na radnom mestu ... na autobuskoj stanici u ... radio u periodu od 01.12.2012. godine do 30.09.2013. godine, odnosno da nije radio neprekidno 12 već 10 meseci. Suprotno tome, tužilac je prvi put radni odnos kod tuženog zasnovao dana 01.10.2012. godine na osnovu ugovora o obavljanju privremenim i povremenih poslova prodaje prevoza autobuskih i mesečnih karti u njegovim poslovnim prostorijama – na biletarnici autobuske stanice u ..., kao i da vodi evidenciju dolazaka i odlazaka autobusa na stanici u ..., na određeno vreme, počev od 01.10.2012. godine do 30.11.2012. godine. Taj period se računa u vreme potrebno za preobražaj radnog odnosa, imajući u vidu da je odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu, propisano da radni odnos zasnovan na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju: sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje određeno vreme i slično, za vreme trajanja tih potreba, neprekidno ili sa prekidima ne može trajati duže od 12 meseci. Pravnu prirodu ugovora ne određuje njegov naziv već suština pravnog odnosa koji je njime zasnovan. U konkretnom slučaju, tužilac je kod tuženog obavljao, po svim zaključenim ugovorima, poslove ... na autobuskoj stanici u ..., što znači da se ne radi o oročenom, već o kontinuiranom poslu, koji nema sezonski karakter, što je ovde slučaj. Svakako je, međutim, do preobražaja radnog odnosa došlo protekom pet radnih dana po isteku roka na koji je zaključen poslednji ugovor, shodno odredbi člana 37. stav 4. Zakona o radu.

Neosnovani su navodi revizije revidenta da tužilac nije dokazao da je u oktobru 2013. godine radio najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovao radni odnos po poslednjem ugovoru o radu. Suprotno tome, u postupku je utvrđeno da je tužilac kod tuženog neprekidno radio do 17.10.2013. godine, dakle u periodu koji je duži od pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos.

Revident u reviziji takođe ukazuje da tužilac nije tražio sudsku zaštitu protiv rešenja od 30.09.2013. godine o prestanku radnog odnosa na određeno vreme po ugovoru o radu br. 3/781 od 30.08.2013. godine. Međutim, u postupku je utvrđeno da to rešenje tužiocu nije dostavljeno na način propisan odredbom člana 185. Zakona o radu, pri čemu je tužilac tužbu sudu radi utvrđenja preobražaja radnog odnosa podneo dana 18.10.2013. godine, u vreme kada nije imao saznanje da je to rešenje doneto. Do preobražaja radnog odnosa dolazi onda kad se ispuni uslov propisan odredbom člana 37.stav 4. Zakona o radu, u situaciji kada je radni odnos prestao istekom roka za koji je zasnovan, shodno odredbi člana 175. tačka 1. istog zakona, što je ovde slučaj. Rešenje o otkazu ugovora o radu od 30.09.2013. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu br. .../... od 30.08.2013. godine zbog isteka roka na koji je zasnovao radni odnos je deklarativno i nije od uticaja na preobražaj radnog odnosa pošto se uslovi za preobražaj radnog odnosa stiču nakon isteka roka za koji je zasnovan radni odnos. Zbog toga se neosnovano revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci ove presude doneo u smislu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić