U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i Lidije Đukić, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milanka Mitrović, advokat iz ..., protiv tuženog BB i VV, radi isplate naknade za ishranu i regres, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2168/18 od 23.10.2018. godine, u sednici održanoj 27.06.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2168/18 od 23.10.2018. godine, tako što se odbijaju žalbe tuženih, kao neosnovane i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P1 698/17 od 19.02.2018. godine u stavu prvom, drugom, četvrtom i petom izreke i rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu sedmom izreke.

OBAVEZUJU SE tuženi BB i VV da tužiocu AA iz ... solidarno plate 90.188,00 dinara na ime troškova revizijskog postupka, u roku od 8 dana od dana dostavljanja presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P1 698/17 od 19.02.2018. godine, stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev, pa su obavezani tuženi da tužiocu na ime neisplaćene naknade za ishranu u toku rada, u periodu od 01.04.2014. do 01.08.2015. godine, solidarno plate pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom kamatom, čija su visina i datumi dospeća bliže određeni ovim stavom izreke, a stavom drugim izreke obavezan je tuženi VV da tužiocu po istom osnovu plati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom kamatom (bliže određene ovim stavom izreke), za period od 01.08.2015. do 31.12.2016. godine. Stavom trećim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi BB obaveže da mu solidarno sa tuženim VV plati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom kamatom, na ime neisplaćene naknade za ishranu u toku rada, za period od 01.08.2015. do 31.12.2016. godine. Stavom četvrtim izreke obavezani su tuženi da tužiocu na ime neisplaćene naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora, u periodu od 01.04.2014. do 01.08.2015. godine, solidarno plate ukupno 80.002,92 dinara sa pripadajućom zakonskom kamatom, a stavom petim izreke obavezan je tuženi VV da tužiocu po istom osnovu plati ukupno 74.908,08 dinara sa zakonskom kamatom, za period od 01.08.2015. do 31.12.2016. godine. Stavom šestim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi BB obaveže da mu solidarno sa tuženim VV, na ime neisplaćene naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 01.08.2015. do 31.12.2016. godine, plati ukupno 74.908,08 dinara sa pripadajućom zakonskom kamatom. Stavom sedmim izreke obavezani su tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka od 81.930,00 dinara sa zakonskom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2168/18 od 23.10.2018. godine, stavom prvim izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, četvrtom, petom i sedmom izreke, pa je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obavežu tuženi da mu na ime naknade za ishranu u toku rada, u periodu od 01.04.2014. do 01.08.2015. godine, solidarno plate pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom kamatom, kao i zahtev da se tuženi VV obaveže da mu po istom osnovu, a za period od 01.08.2015. do 31.12.2016. godine plati presudom navedene pojedinačne mesečne iznose sa pripadajućom kamatom. Odbijen je i tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obavežu da mu na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 01.04.2014. do 01.08.2015. godine, solidarno plate ukupno 80.002,92 dinara sa pripadajućom zakonskom kamatom, kao i zahtev da se tuženi VV obaveže da mu po istom osnovu, a za period od 01.08.2015. do 31.12.2016. godine plati ukupno 74.908,08 dinara sa pripadajućom kamatom, pa je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Stavom drugim izreke odbačena je, kao nedozvoljena, žalba tužene BB izjavljena protiv stava trećeg i šestog izreke, kojima je odbijen tužbeni zahtev.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14) pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilac je po osnovu Ugovora o radu od 05.02.2003. godine, a do 2015. godine, bio u radnom odnosu na neodređeno vreme, kod tužene BB, na radnom mestu ... . Nakon statusnih promena kod ovog tuženog, a na osnovu ponude za preuzimanje ugovora o radu, tužilac je 01.09.2015. godine, sa ovde tuženim VV, kao poslodavcem sledbenikom, zaključio Aneks ugovora o radu i radni odnos nastavio kod ovog tuženog, počev od 01.09.2015. godine. Tuženi VV je privredno društvo, nastalo izdvajanjem iz BB, na osnovu statusne promene izdvajanja uz osnivanje, na osnovu odluke Vlade RS od 02.07.2015. godine, po kojoj VV od BB preuzima prava, obaveze, opremu, postrojenja i druga sredstva za rad, dokumentaciju, predmete koji su u funkciji obavljanja delatnosti, kao i zaposlene koji pod istim uslovom nastavljaju radni odnos. Kao poslodavac sledbenik, tuženi VV je od BB preuzeo i Kolektivni ugovor sa pripadajućim aneksom. Prema zaključenom ugovoru o radu, tužilac, kao zaposleni, ima pravo na zaradu, zaradu po osnovu rezultata rada, uvećanu zaradu, naknadu zarade, kao i naknadu troškova i druga primanja u skladu sa zakonom i Kolektivnim ugovorom. Na osnovu člana 57. stav 2. Kolektivnog ugovora kod tuženih, koji je bio u primeni od 01.02.2015. godine, određeno je da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, ali nakon stupanja na snagu ovog kolektivnog ugovora mesečna zarada tužioca nije promenjena. Odredbama Kolektivnog ugovora nije određena visina ovih naknada, odnosno njihova novčana vrednost, niti su one novčano iskazane u platnim listama za sporni period.

Kako je u prvostepenom postupku utvrđeno da nakon izmena Kolektivnog ugovora iz 2006. godine, topli obrok i regres nisu posebno iskazivani u platnim listama, a zarada tužioca je ostala ista, prvostepeni sud zaključuje da tražene naknade nisu bile uključene u zaradu tužioca, niti su mu iste isplaćene. Visina naknade troškova za ishranu i regres za korišćenje odmora, u periodu od 01.04.2014. do 01.08.2015. godine i od 01.08.2015. do 31.12.2016. godine, utvrđena je ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka, u iznosima koji su tužiocu dosuđeni prvostepenom odlukom, a prema parametrima iz prethodnog kolektivnog ugovora, s obzirom da Aneks Kolektivnog ugovora ne sadrži regulativu koja utvrđuje konkretnu visinu ove naknade.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tužene da tužiocu plate ovako utvrđene iznose sa pripadajućom kamatom i to za period od 01.04.2014. do 01.08.2015. godine – solidarno, a za period od 01.08.2015. do 31.12.2016. godine – obavezao je tuženog VV da utvrđene iznose nakande tužiocu plati sam.

Pobijanom drugostepenom odlukom preinačena je prvostepena presuda i tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan, uz zaključak drugostepenog suda da primenom člana 105. stav 3. u vezi člana 118. stav 5. i 6. Zakona o radu, isplata naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora je predviđena samo kao pravo zaposlenog, bez određivanja njegove visine, a ugovorom o radu od 05.02.2003. godine, kao ni kasnije zaključenim aneksima ugovora o radu, visina ovih troškova nije opredeljena ni ugovorena, već je ugovoreno samo pravo na zaradu, zaradu po osnovu ostvarenih rezultata rada, pravo na uvećanu zaradu, naknadu zarade, naknadu troškova i drugih primanja u skladu sa zakonom i Kolektivnim ugovorom. Pored navedenog, drugostepeni sud nalazi da je kolektivnim ugovorom iz 2015. godine određeno da je u vrednost jednog radnog časa uključena vrednost naknade za ishranu i 1/12 troškova regresa, svedena na jedan radni čas, čime je ova naknada uključena u osnovnu zaradu zaposlenih, pa okolnost što ona nije i nominalno izražena ne znači da je to pravo zaposlenima uskraćeno, pa zaključuje da su tuženi ispunili svoje obaveze u pogledu isplate traženih naknada.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom, a Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Sl. glasnik RS” br.61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Dakle, počev od 01.01.2006. godine zaposlenima je dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, a poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovarati manji ili veći iznos regresa i toplog obroka, od onoga koji je predviđen Opštim Kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko je doneta odluka kojom je predviđena visina regresa i toplog obroka.

Odredbom člana 2. Aneksa Kolektivnog ugovora BB („Sl. glasnik RS“ br. 4/06), izmenjena je odredba člana 57. Kolektivnog ugovora, pa je određeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora, dok je odredbama člana 5. ovog Aneksa, članom 18. stav 2. Aneksa 7 Kolektivnog ugovora od 23.06.2014. godine, kao i članom 57. stav 2. Kolektivnog ugovora BB iz 2015. godine („Sl. glasnik RS“ br. 4/15), propisano da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas.

Visina troškova na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora i troškova ishrane u toku rada, suprotno shvatanju drugostepenog suda mora biti konkretizovana i određena linearno za sve zaposlene, što znači da ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na njihovu stručnu spremu, zvanje i radno mesto. Bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, ona ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi bila u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što se ne može prihvatiti i ne bi bilo pravilno. Međutim, u konkretnom slučaju tuženi u toku postupka nisu dostavili sudu akt kojim je određena visina traženih naknada, iz čega se osnovano može zaključiti da isti nije ni donet.

Imajući ovo u vidu, kao i da odredbom člana 57. Kolektivnog ugovora („Sl. glasnik RS“ br.4/15, koja je identično regulisana i Aneksom Kolektivnog ugovora „Sl. glasnik RS“ br. 4/06), nije izvršena konkretizacija ovog prava u pogledu određivanja visine traženih naknada, jer se kroz određivanje naknade troškova za ishranu i regres u okviru ili kroz vrednost radnog časa, ne može utvrditi u kojim iznosima su oni zaposlenima priznati, pa se ne može prihvatiti navod tuženih, kao ni zaključak drugostepenog suda, da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz isplatu zarade, uračunate kroz vrednost radnog časa.

Imajući ovo u vidu, kao i da tuženi, primenom pravila o teretu dokazivanja, predviđenih članom 7. stav 2. i članom 228. ZPP, po kojima je svaka stranka dužna da sudu iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojima osporava navode i dokaze protivnika, nisu sudu izneli dokaze i činjenica koje utiču na prestanak ili nepostojanje njihove obaveze isplate traženih naknada, odnosno nisu dokazali da su tužiocu izvršili isplatu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora i u kojim iznosima, a da je u postupku visina ovih naknada utvrđena prema parametrima određenim prethodnim Kolektivnim ugovorom, to su pravilno prvostepenom presudom tuženi obavezani da tužiocu tražene naknade za period od 01.04.2014. do 01.08.2015. godine plate solidarno, a za period od 01.08.2015. do 31.12.2016. godine, odnosno od stupanja tužioca na rad i zaključenja ugovora o radu sa tuženim VV da mu tražene naknade, u iznosima utvrđenim prvostepenom odlukom, plati samo ovaj tuženi.

Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev uz pravilnu primenu materijalnog prava, nakon što je utvrdio da tužilac ima pravo na naknadu troškova za ishranu i regres, da Kolektivnim ugovorom tuženih, kao ni drugim opštim aktom, u spornom periodu visina ovih naknada nije utvrđena, niti je plaćena zaposlenima, što čini osnovanim tužbeni zahtev kojim tužilac potražuje dosuđene iznose na ime naknade troškove ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, čija visina je utvrđena ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka, prema parametrima iz prethodnog kolektivnog ugovora.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava odbio tužbeni zahtev, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu odluku, odbio žalbu tuženih i potvrdio prvostepenu presudu u usvajajućem delu.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu člana 153. i 154. ZPP pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su mu dosuđeni u ukupnom iznosu od 90.188,00 dinara, od čega 18.000,00 dinara na ime troškova za sastav revizije od strane advokata, u skladu sa Tarifnim brojem 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Sl. glasnik RS“, br. 121/12), kao i po 36.094,00 dinara na ime takse na reviziju i odluku po reviziji.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić