Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Miloje Tomić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde – Uprava za izvršenje krivičnih sankcija – Kazneno-popravni zavod za maloletnike u Valjevu, koju zastupa Republičko javno pravobranilaštvo, Odeljenje u Valjevu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1271/18 od 13.04.2018. godine, u sednici održanoj 17.09.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tužilje, izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1271/18 od 13.04.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1271/18 od 13.04.2018. godine, prvim stavom izreke, odbijen je predlog tužilje od 13.12.2016. godine za ponavljanje postupka pravnosnažno okončanog presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4501/11 od 21.12.2012. godine. Drugim stavom izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova postupka po predlogu za ponavljanje, kao neosnovan.

Protiv rešenja drugostepenog suda tužilja je blagovremeno izjavila reviziju (žalbu) zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o reviziji tužinje u smislu člana 399. u vezi člana 412. stav 4. i 5. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema stanju u spisima, tužilja je 13.12.2016. godine podnela predlog za ponavljanje postupka pravnosnažno okončanog presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4501/11 od 21.12.2012. godine, kojom je preinačena presuda Osnovnog suda u Valjevu P1 734/11 od 28.07.2011. godine i odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tužena da na ime naknade štete u visini manje isplaćene zarade u periodu od 01.01.2007. godine do 14.01.2011. godine isplati tužilji iznos od 570.783,02 dinara u pojedinačno opredeljenim mesečnim iznosima navedenim u tom stavu, kao i da na te novčane iznose izvrši uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za period od 01.01.2007. godine do 14.01.2011. godine. Drugim stavom izreke, tužilja je obavezana da tuženoj nadoknadi troškove postupka u iznosu od 32.000,00 dinara.

U predlogu podnetom na osnovu člana 426. stav 1. tačka 12. sada važećeg Zakona o parničnom postupku, tužilja je navela da je dana 12.12.2016. godine saznala za odluku Ustavnog suda Už 8442/2013 od 13.01.2016. godine, kojom je usvojena ustavna žalba BB, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5335/13 od 19.09.2013. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 5566/11 od 10.05.2013. godine i utvrđeno da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, a da se podnositeljka ustavne žalbe nalazi u istoj pravnoj situaciji kao i ovde tužilja, zbog čega je predložila da se postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4501/11 od 21.12.2012. godine ponovi, ukine navedena presuda i donese nova odluka u ovoj pravnoj stvari. U podnesku od 09.02.2017. godine, tužilja je navela da je nakon podnošenja predloga za ponavljanje postupka, dana 16.01.2017. godine stekla mogućnost da priloži presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2533/15 od 02.12.2016. godine kojom je odlučivano o istovetnoj činjeničnom i pravnoj situaciji i doneta različita odluka u odnosu na drugostepenu presudu kojom je odlučeno o zahtevu tužilje, zbog čega je tužilja predložila da iz razloga propisanih članom 426. stav 1. tačka 10. sada važećeg ZPP, sud dozvoli ponavljanje postupka.

U konkretnom slučaju, po oceni tužilje, kao predlagača, promena stava u odlučivanju o istovetnim tužbenim zahtevima predstavlja novu činjenicu i mogućnost da je upotrebi kao novi dokaz na osnovu koga bi za nju mogla biti doneta povoljnija odluka da je upotrebljena u ranijem postupku. Isto tako, tužilja se nalazi u istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situciji kao podnositeljka ustavne žalbe, iz čega sledi da se saglasno članu 87. Zakona o ustavnom sudu, Odluka Ustavnog suda u kojoj je utvrđena povreda prava na jednaku zaštitu odnosi i na nju.

Po nalaženju ovog suda, pravilna je odluka nižestepenih sudova kada su odbili kao neosnovan predlog tužilje za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka.

Prema članu 422. stav 1. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, postupak koji je odlukom suda pravnosnažno završen može se po predlogu stranke ponoviti ako stranka sazna za nove činjenice ili nađe ili stekne mogućnost da upotrebi nove dokaze na osnovu kojih je za stranku mogla biti doneta povoljnija odluka da su te činjenice ili dokazi bili upotrebljeni u ranijem postupku. Članom 422. stav 1. tačka 11. ZPP, propisano je da postupak koji je odlukom suda pravnosnažno završen može se po predlogu stranke ponoviti, ako je u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud utvrdio povredu prava ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčene Ustavom u parničnom postupku, dok je u članu 87. Zakona o Ustavnom sudu („Sl. glasnik RS“, broj 109/07, 99/11, 18/13-US, 40/15 i 103/15) propisano da ako je pojedinačnim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno Ustavom zajemčeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda više lica, a samo neki od njih su podneli ustavnu žalbu, odluka Ustavnog suda odnosi se i na lica koja nisu podnela ustavnu žalbu, ako se nalaze u istoj pravnoj situaciji.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, razlozi koje tužilja, kao podnosilac predloga, navodi ne mogu biti osnov za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka. Promenjen pravni stav u kasnije donetim odlukama apelacionog suda ili Vrhovnog kasacionog suda, donetim u odlučivanju u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, ne predstavlja novu činjenicu ili novi dokaz na osnovu koga bi za stranku mogla biti doneta povoljnija odluka da je ta činjenica ili dokaz bila upotrebljena u ranijem postupku. Tačnije, navedena okolnost promene pravnog stava, nije razlog propisan u članu 422. ZPP iz kojeg se može ponoviti pravnosnažno okončan postupak. Zakonodavac je u članu 422. stav 1. tačka 11. ZPP kao razlog za ponavljanje postupka propisao odluku Ustavnog suda i odluku Evropskog suda za ljudska prava, a ne i odluke apelacionih sudova i Vrhovnog kasacionog suda, kada se postojeća praksa menja i pravo drugačije tumači. Međutim, pravno dejstvo određene odluke Ustavnog suda se ne može proširiti u smislu člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, ukoliko to Ustavni sud nije utvrdio u svojoj odluci. Ustavni sud u svojoj Odluci Už-8442/2013 utvrdio je povredu prava podnosioca ustavne žalbe na jednaku pravnu zaštitu u predmetu sa istovetnim činjeničnim i pravnim osnovom, ali u konkretnom slučaju uslovi za ponavljanje postupka nisu ispunjeni iz navedenog razloga, budući da povreda prava na jednaku pravnu zaštitu nije utvrđena ustavno sudskom odlukom u konkretnoj pravnoj stvari i da Ustavni sud u Odluci Už- 8442/2013 nije utvrdio prošireno dejstvo te Odluke.

Stoga, kako je nižestepenim odlukama pravilno odbijen predlog tužilje za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka, jer nijedan od uslova za ponavljanje pravnosnažno završenog postupka nije ispunjen, Vrhovni kasacioni sud primenom člana 405. stav 1. u vezi sa članom 412. stav 5. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić