O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2335/2021 od 29.10.2021. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da za period od 01.06.2018. godine do 31.03.2021. godine isplati tužilji naknadu za ishranu u toku rada u iznosu od 105.693,84 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom obračunatom do 07.06.2021. godine u iznosu od 15.309.04 dinara i zakonsku zateznu kamatu na iznos glavnice od 105.693,84 dinara počev od 08.06.2021. godine do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da za period od 01.06.2018. godine do 31.03.2021. godine isplati tužilji naknadu za regres za korišćenje godišnjeg odmora iznos od 108.043,58 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom obračunatom do 07.06.2021. godine u iznosu od 15.343,22 dinara i zakonsku zateznu kamatu na iznos glavnice od 108.043,58 dinara počev od 08.06.2021. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da za tužilju izvrši uplatu razlike doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje nadležnom fondu penzijskog i invalidskog osiguranja za period od 01.06.2018. godine do 31.03.2021. godine na osnovicu koju čine iznosi glavnice naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora iz stava drugog i trećeg izreke presude. Stavom petim izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 72.650,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom šestim izreke, odbijen je zahtev tužilje za oslobađanja od obaveze plaćanja sudskih taksi.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3739/21 od 12.01.2022. godine odbijena je žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2335/21 od 29.10.2021. godine u delu odluke o tužbenom zahtevu.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je, zbog pogrešne primene materijalnog prava, blagovremeno izjavila reviziju predviđenu članom 404. ZPP (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, posebna revizija tužene u ovom sporu je dozvoljena radi ujednačavanja sudske prakse po pitanju prava zaposlenih u državnim organima i javnim službama na isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, zbog čega je odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u skladu sa članom 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u periodu od 01.06.2018. godine do 31.03.2021. godine, bila zaposlena kod tužene, na poslovima ... . Plata tužilje u označenom periodu obračunavana je primenom koeficijenta 7,45, propisanog Pokrajinskom uredbom o platama, naknadi troškova, otpremnini i drugim primanjima postavljenih i zaposlenih lica u organima Autonomne pokrajine Vojvodine na osnovicu koju je odredila Vlada Republike Srbije. Tako obračunata i isplaćena plata u utuženom periodu nikada nije bila viša od minimalne zarade, a kada je bila niža tužiljina plata je korigovana – dopunjavana do njene visine. U obračunskim listama nisu iskazivani ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom propisa citiranim u obrazloženju prvostepene presude usvojili tužbeni zahtev, sa obrazloženjem da sa isplatom minimalne zarade tužilji nisu isplaćene naknade koje su predmet ovog spora jer minimalna zarada, po definiciji iz člana 111. Zakona o radu, iste ne sadrži. Po stanovištu sudova, Zakon o platama u državnim organima i javnim službama (odredbe članova 1. – 4.) u pogledu minimalne zarade nema karakter posebnog zakona jer taj institut ne reguliše na drugačiji način. Zbog toga je, u nedostatku propisanih parametara za obračun troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora njihova visina utvrđena po analogiji – prema kriterijumima iz Kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti Republike Srbije koja se finansiraju iz budžeta.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su u ovom sporu pogrešno primenili materijalno pravo.

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 34/01 ... 86/19) propisuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u državnim organima i javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Odredbom člana 3. stav 1. tog zakona propisano je da osnovica za obrčaun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne Skupštine Republike Srbije. Prema odredbi člana 4. stav 1. navedenog zakona, koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a po stavu 2. istog člana koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Koeficijent za obračun i isplatu plata zaposlenih u državnim organima i javnim službama utvrđeni su Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u državnim organima i javnim službama koje je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama.

Odredbom člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, pored ostalog i za ishranu u toku rada, ako poslodavac to pravo nije obezbedio na drugi način i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbe tog zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drugačije određeno (član 2. stav 2.).

U konkretnom slučaju, tužilja je zaposlena u organu Autonomne pokrajine Vojvodine, pa se na utvrđivanje i obračun njene plate kao i naknada i dodataka po osnovu rada primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u državnim organima. Supsidijarna primena Zakna o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava i obaveze i odgovornosti zaposlenih u državnim organima nisu drugačije uređene. S obzirom da je odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, ta odredba posebnog zakona isključuje primenu odredbe člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu. Pošto je naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u utuženom periodu tužilji isplaćivana kroz koeficijent za obračun njene plate, ne pripada joj pravo na dodatnu isplatu naknade i troškova koje tužbom potražuje, bez obzira na činjenicu da joj je plata isplaćivana u visini minimalne zarade.

Sa svega navedenog, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Odluka o troškovima postpuka doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i člana 154. ZPP. Tuženoj su dosuđeni troškovi za sastav odgovora na tužbu u iznosu od 9.000,00 dinara, pristupa na jedno održano ročište u iznosu od 10.500,00 dinara, sastav žalbe 12.000,00 dinara i sastav revizije 18.000,00 dinara

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić