Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija dozvoljena na osnovu člana 403 stav 2 tačka 2 ZPP ( „Službeni glasnik RS“ 72/11...18/20), pa je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408 ZPP i našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, dok apsolutno bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, ne predstavlja razlog za reviziju po odredbama člana 407. stav 1. ZPP. Revizija ne sadrži konkretizaciju navoda o relativno bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP koja je učinjena pred drugostepenim sudom, a koja je bila ili mogla biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude, pa se ni ovaj navod ne može prihvatiti.

Prema činjeničnom utvrđenju, tužilac je sa tuženim poslodavcem, zaključio dana 16.10.2008. godine ugovor o radu na neodređeno vreme, za radno mesto radnika ... . Ugovorom je predviđena mesečna bruto zarada za standardni učinak u visini od 79,00 dinara neto po jednom radnom satu, uvećana za učinak po osnovu ocene direktora, te da će se osnovna cena rada menjati u skladu sa odlukama Socijalno-ekonomskog saveta Srbije. Ugovor o radu ne sadrži koeficijent za obračun zarade, niti je koeficijent zarade za radno mesto tužioca predviđen Pravilnikom o radu tuženog, ali je u isplatnom listiću koji sadrži obračun zarade isplaćivane tužiocu, naveden koeficijent od 1,35. Tužilac u ovoj parnici zahtev zasniva na nalazu veštaka finansijske struke koji obračunava visinu minimalne zarade po koeficijentu od 1,35 i iskazuje razliku između tako dobijenog iznosa i isplaćenog iznosa zarade tužiocu po obračunskom listiću.

Prvostepeni sud usvaja tužbeni zahtev pozivom na odredbe člana 105. Zakona o radu i člana 4. zaključenog ugovora o radu, koji predviđa da će se osnovna cena rada menjati u skladu sa odlukama Socijalno-ekonomskog saveta Srbije.

Drugostepeni sud preinačava prvostepenu presudu i odbija tužbeni zahtev kao neosnovan, iz razloga što ni ugovor o radu, niti Pravilnik o radu tuženog ne sadrže koeficijent radnog mesta tužioca od 1,35, pa nema mesta obračunu na kome je zasnovan tužbeni zahtev, a koji kombinuje elemente iz ugovora o radu i obračunskog listića. Osim toga, kada tužilac nije dokazao da koeficijent za obračun njegove zarade iznosi 1,35, po stanovištu drugostepenog suda on nema pravo na razliku zarade za sporni period ni primenom Posebnog kolektivnog ugovora za građevinarstvo i industriju građevinskog materijala Srbije („Službeni glasnik RS“ br. 77/16).

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijana drugostepena presuda doneta pravilnom primenom materijalnog prava, tako da navodi revizije nisu osnovani.

Drugostepeni sud je odluku o neosnovanosti zahteva zasnovao na činjenicama koje su utvrđene od strane prvostepenog suda, u skladu sa činjeničnim navodima tužbe i pravilima o teretu dokazivanja iz člana 231 stav 1 ZPP. Veštak je obračun sačinio sa polazištem na minimalnu cenu rada Socijalno-ekonomskog saveta, ali je na tu cenu rada primenio koeficijent 1,35, a ne koeficijent 1. Pravilna je stoga ocena drugostepenog suda da obračun koji je zasnovan na kriterijumima koji ne postoje u zaključenom ugovoru o radu, niti u opštim aktima, ne može biti polazište za priznavanje spornog prava tužiocu.

Pravilno je drugostepeni sud odlučio i o troškovima postupka na osnovu odredbi članova 165. stav 2, 153. stav 1. i 154. ZPP.

Iz iznetih razloga, na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić