Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/2011, 49/2013-odluka US, 74/2013-odluka US, 55/2014, 87/2018 i 18/2020) Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen na neodređeno vreme kod tuženog na radnom mestu „...“ u Pogonu ... . Dana 10.05.2015. godine, radnik obezbeđenja čuvar-vatrogasac, zatekao je tužioca da puši cigaretu i čita novine u hali remonta, u delu gde se pune akumulatori, o čemu je sastavio izveštaj broj .. od 10.05.2015. godine i o događaju obavestio tužiočevog neposrednog rukovodioca. Tuženi je dana 21.05.2015. godine doneo rešenje broj .. kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu br. .. od 06.04.2015. godine, zbog povrede radne obaveze i zbog nepoštavanja radne discipline , pozivom na član 179. stav 2. tačka 5. i stav 3. tačka 8. Zakona o radu, član 6. stav 1., član 7, stav 1. tačka 1. i stav 2. tačka 8. i 14. Kolektivnog ugovora o utvrđivanju prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih kod tuženog, te stav 2.3. i tačka 2. Poslovnog kodeksa i člana 19. tačka 4. i 17. Ugovora o radu. Pre donošenja rešenja o otkazu, tužiocu je dostavljeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, na koje se tužilac izjasnio.

Nižestepeni sudovi su stava da opisano ponašanje nepoštovanja radne discipline predstavlja razlog zbog kojeg poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu, ali da do otkaza kao rigorozne mere može doći samo ako se ponašanje zaposlenog ne može tolerisati jer je ono po razumnoj meri nepodnošljivo, što ovde nije slučaj, imajući u vidu ponašanje tužioca kritičnom prilikom, zatim da on ranije nije disciplinski kažnjavan, a takođe i to da tuženom nije pričinjena bilo kakva šteta, niti je zbog tužioca snosio neke druge posledice. Presudama nižestepenih sudova usvojen je tužbeni zahtev i poništeno kao nezakonito rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa tužiocu i obavezan je tuženi da tužioca vrati na rad i prizna mu sva prava na radu i po osnovu rada.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom osporava pravilnost primene materijalnog prava i izloženo stanovište nižestepenih sudova.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/13 i 75/14) propisano je u članu 179. stav 2. tačka 5. da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu, a tačkom 8. da može da otkaže ugovor o radu zaposlenom ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Odredbom člana 180. Zakona o radu, propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. st. 2. i 3. Zakona o radu, zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje osam radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja, kao i da je poslodavac dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje.

U konkretnom slučaju, tuženi je postupio u skladu sa navedenim ovlašćenjima i dužnostima. Tužiocu je omogućio da se koristi pravom na izjašnjenje o navodima iznetim u datom upozorenju, tek nakon čega je obrazloženim rešenjem tužiocu otkazao ugovor o radu. I to, zbog skrivljeno učinjene povrede radne obaveze i kršenja radne discipline, pušenjem cigarete u prostoriji hale remonta, uprkos jasnog znanja i svesti zaposlenog da je pušenje u zatvorenom prostoru zabranjeno, po aktima poslodavca.

Prema utvrđenim okolnostima slučaja, tužilac se kritičnom prilikom nalazio u prostoriji gde se pune akumulatori, sedeo je na uzvišenju na kome su bile postavljene novine i u ruci je imao cigaretu koju je pušio, a koja mu je oduzeta od strane čuvara-vatrogasca. Razumno je zaključiti da upaljena cigareta u opisanom prostoru hale u kojoj se pune akumulatori predstavlja opasnost. Pušenjem se održava žar upaljene cigarete. Sumnje ne može biti da pušenje cigarete predstavlja potencijalnu opasnost i rizik od izbijanja požara u objekatu sa zapaljivim materijalima, u blizini pumpe za utakanje goriva, akumulatorskog odeljenja, lakirnice, maziva, razređivača, što je sve podložno otvorenom plamenu i zapaljivosti, pri čemu akumulatori sadrže sumpornu kiselinu i zapaljivi gas.

Od poslodavca se ne može očekivati da toleriše ponašanje zaposlenog kojim se stvara rizik po bezbednost ljudi i imovine, čega je tužilac kao zaposleni morao biti svestan. Unutar objekta, tužilac se morao uzdržati od pušenja cigarete kao čina ličnog zadovoljstva. Normativnim aktima tuženog strogo je zabranjeno pušenje na radnom mestu.

Članom 6. stav 1. Kolektivnog ugovora o utvrđivanju prava obaveza i odgovornosti zaposlenih „Niš ekspres“ A.D. Niš od 30.07.2014. godine, propisano je da, između ostalog, povreda radne obaveze predstavlja neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavanje radnih obaveza, pri čemu je taksativno nabrojano šta se sve smatra nesavesnim i nemarnim izvršavanjem radnih obaveza. U članu 7. stav 1. propisano je da se pod nepoštovanjem radne discipline i ponašanjem zaposlenog koje mu onemogućava da nastavi rad u preduzeću, podrazumeva nepoštavanje pravila ponašanja na radu i u vezi sa radom, utvrđenih tehnološkim postupkom, opštim i drugim aktima društva, a u stavu 2. propisano je da se pod nepoštovanjem radne discipline, pored ostalog, podrazumeva i ponašanje zaposlenog usled kojeg on ne može da nastavi rad kod poslodavca (tačka 8.), kao i pušenje u poslovnom prostoru tuženog i u vozilima koja su u njegovom vlasništvu (tačka 14.).

U Uputstvu o načinu sprovođenja Zakona o zaštiti stanovništva izloženosti duvanskom dimu od 02.04.2014. godine, stoji da je zabranjeno pušenje svim zaposlenima u radno vreme i vreme kada su angažovani na radnim zadacima. Pušenje je zabranjeno u zatvorenim prostorima, svim javnim i radnim prostorijama, ugostiteljskim objektima, vozilima tuženog. Kršenje zabrane pušenja postoji kada je zatečeno lice sa upaljenom cigaretom, kao i kada je uočeno prisustvo upaljene cigarete, pepeljare, opuška, duvanskog dima.

Kod iznetog o činjenicama i normativi, Vrhovni kasacioni sud stoji na stanovištu da je tuženi kao poslodavac pravilno postupio kada je doneo rešenje o otkazu ugovora o radu iz razloga što tužilac nije poštovao radnu disciplinu i postupio je protivno Zakonu o radu, Uputstvu o načinu sprovođenja Zakona o zaštiti stanovništva izloženosti duvanskom dimu, Kolektivnom ugovoru tuženog i zaključenom ugovoru o radu. Poslodavac je pravilno ocenio da je povreda radne discipline koja je tužiocu stavljena na teret, takve prirode da radni odnos treba da mu prestane, da se njegovo ponašanje ne može tolerisati, odnosno da je predmetno kršenje radne discipline od strane tužioca razlog kojim se kvalifikuje zakonitost otkaza ugovora o radu. Tuženi je doneo rešenje o otkazu ugovora o radu nakon provere o postojanju subjektivnih i objektivnih elemenata povrede stavljene na teret tužioca, pri čemu je prethodno, pisanim putem upozorio tužioca na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu, tako da je po oceni ovog suda, predmetno rešenje doneto saglasno zakonu, što je i potvrđeno ishodom raspravljanja u sprovedenom sudskom postupku.

Kako je prilikom odlučivanja nižestepenih sudova pogrešno primenjeno materijalno pravo, Vrhovni kasacioni sud je preinačio obe pobijane presude i odbio tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, za vraćanje tužioca na rad i za naknadu troškova postupka, te odlučio kao u stavu prvom izreke presude, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Imajući u vidu konačan uspeh stranaka u sporu, tužilac je u obavezi da tuženom naknadi opredeljeno tražene troškove drugostepenog i revizijskog postupka, prema vrsti konkretnog spora u skladu sa Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i to: za sastav žalbe u iznosu od 33.000,00 dinara, sastav revizije u iznosu od 33.000,00 dinara, što ukupno iznosi 66.000,00 dinara. Vrhovni kasacioni sud je o navedenom odlučio odlučio, na osnovu člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1., člana 154. i 163. ZPP.

Predsednik veća- sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić