U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., ..., čiji je punomoćnik Slobodan Pavlović, advokat iz ..., protiv tuženog „BB“ iz ..., ..., čiji je punomoćnik Goran Kocić, advokat iz ..., radi utvrđenja radnog odnosa, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 353/16 od 25.02.2016. godine, u sednici održanoj 14.06.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 353/16 od 25.02.2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1 26/14 od 06.11.2015. godine, stavom prvim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je u vremenskom periodu od 01.10.2012. godine do 15.04.2013. godine bio u radnom odnosu kod tuženog na poslovima vinklera elektromotora i drugim pomoćnim poslovima, te da se tuženi obaveže da tužioca vrati na poslove na kojima je radio pre prestanka radnog odnosa. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi za vremenski period od 01.10.2012. godine do 15.04.2013. godine isplati novčane iznose i to u 2012. godini za oktobar 2.000,00 dinara, za novembar 20.000,00 dinara i za decembar 20.000,00 dinara, a u 2013. godini za januar 20.000,00 dinara, za februar 20.000,00 dinara, za mart 20.000,00 dinara i za deo aprila – do 15.04.2013. godine 10.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od svakog zadnjeg dana u mesecu za prethodni mesec do konačne isplate. Stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da mu tuženi plati sve poreze i doprinose za navedeni vremenski period kod nadležnih fondova. Stavom četvrtim izreke obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova postupka isplati 98.250,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 353/16 od 25.02.2016. godine, stavom prvim izreke ukinuta je prvostepena presuda u stavu jedan izreke i tužba u tom delu odbačena. Stavom drugim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu dva, tri i četiri izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, dok se na druge bitne povrede parničnog postupka revizijom određeno ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac ima stručnu spremu ... . Poznavao je zastupnika – vlasnika tuženog VV i na osnovu tog poznanstva dolazio je u njegovu radnju na praksu da bi učio zanat, jer se tuženi bavio vinklovanjem motora. Radnja tuženog je u 2011. godini preregistrovana u privredno društvo (doo). Tuženi je tužioca angažovao za obavljanje poslova iskopa rupa i postavljanja bandera u reonu ... u periodu od 01.10.2012. godine do 15.04.2013. godine, na kojima je tužilac radio povremeno, bez zaključenog ugovora o radu ili drugog ugovora, a isplata naknade za obavljeni faktički rad je vršena povremeno po ugovorenoj dnevnici.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je u celosti odbio tužbeni zahtev kao neosnovan, dok je drugostepeni sud našao da nije blagovremena tužba tužioca u delu tužbenog zahteva za utvrđenje radnog odnosa pa je u tom delu tužba odbačena, kao i da je neosnovan tužbeni zahtev u ostalom delu za isplatu zarade i uplatu poreza i doprinosa.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilna je odluka drugostepenog suda.

Odredbom člana 195. stav 2. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, broj 24/05, 61/05, 54/09), koja je bila na snazi u vreme podnošenja tužbe – 13.01.2014. godine, propisano je da je rok za pokretanje spora 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava. Ovaj rok je prekluzivni rok materijalnog prava, pa njegovo propuštanje dovodi do gubitka prava na sudsku zaštitu, što ima za posledicu nemogućnost suda da o predmetu takvog spora meritorno odlučuje. Posledica propuštanja roka za podnošenje tužbe je prekluzija koja tužbu čini neblagovremenom. U konkretnom slučaju, tužilac tužbom traži utvrđenje radnog odnosa, koje pravo je povređeno prestankom rada tužioca – 15.04.2013. godine kada je i saznao za povredu prava, pa je narednog dana počeo da teče rok od 90 dana za podnošenje tužbe. Kako je tužba podneta 13.01.2014. godine, dakle, po isteku roka od 90 dana od dana saznanja za povredu prava (tuženi nije doneo nikakav pisani akt o radu ili prestanku rada tužioca) to tužba nije blagovremena. Imajući u vidu navedeno, neosnovani su revizijski navodi kojima se ukazuje na pogrešnu primenu člana 195. stav 2. Zakona o radu, jer tuženi nije doneo nikakav akt o prestanku radnog odnosa.

Naime, tačno je da tuženi nije doneo takav akt, ali to je upravo situacija kada rok počinje da teče od saznanja za povredu prava što je u ovom slučaju 15.04.2013. godine, a s obzirom da je neblagovremena tužba u pogledu zahteva za utvrđenje radnog odnosa, nije relevantno revizijsko ukazivanje na primenu člana 32. stav 2. Zakona o radu.

Osim toga, neosnovani su revizijski navodi u pogledu odlučivanja nižestepenih sudova o novčanom zahtevu, jer je za rad tužioca kod tuženog u periodu od 01.10.2012. godine do 15.04.2013. godine bila dogovorena naknada (dnevnica) koja je isplaćena, a kako nije utvrđeno da je tužilac u spornom periodu bio u radnom odnosu, tuženi nema obavezu plaćanja poreza i doprinosa koji se isplaćuju na zaradu u slučaju postojanja radnog odnosa.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić