U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Navode revizije tuženog kojima ukazuje da nižestepene presude ne sadrže razloge, a prvostepena presuda ni materijalno pravne odredbe koje su primenjene prilikom donošenja presude, u suštini da je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, jer se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti, po odredbi člana 407. ZPP. Navod da ocena dokaza od strane drugostepenog suda nije u skladu sa odredbom člana 8. ZPP nije osnovan. Drugostepeni sud nije utvrđivao činjenično stanje, te radi toga nije cenio izvedene dokaze, već je prihvatio za pravilno utvrđeno činjenično stanje koje je utvrdio prvostepeni sud, te nema bitne povrede odredaba parničnog postupka pred drugostepenim sudom, i smislu člana 374. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene odluke, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd, na radnom mestu ... u Sekciji za ... „...“ ..., OJ za ETP ..., na osnovu ugovora o radu od 04.02.2003. godine, kojim je u tački 13. alineje 4. i 5, predviđeno da poslodavac zaposlenom može da otkaže ugovor o radu ako zaposleni svojom krivicom izvrši povredu radne obaveze i to: ako izvrši bilo koju radnju na radu ili u vezi sa radom koja sadrži elemente prekršaja, privrednog prestupa ili krivičnog dela ili svojim ponašanjem na radu ili u vezi sa radom poslodavcu nanosi štetu ili umanjuje ugled. Osporenim rešenjem koje je poslodavac, tuženi „Železnice Srbije“ AD Beograd doneo na osnovu člana 179. stav 3. tačka 5. i člana 185, 186. i 192. Zakona o radu, tužiocu je stavljeno na teret da je početkom novembra meseca 2014. godine, u popodnevnim satima, nakon isteka radnog vremena, bez prisustva ostalih zaposlenih, svojevoljno oduzeo 2 skretničke brave tipa „...“ u ukupnoj težini od oko 17 kilograma, koje je izneo iz kruga radionice i prodao u otpad, čime je poslodavcu umanjio ugled i izvršio povredu radne obaveze koja predstavlja radnju izvršenja krivičnog dela učinjenog na radu ili u vezi sa radom. Pre donošenja navedenog rešenja, tužilac je pisanim putem upozoren na postojanje otkaznog razloga, koje upozorenje je primio i na navode se izjasnio. Tužilac je dana 18.11.2014. godine, u pisanoj izjavi priznao da je izvršio povredu radne obaveze, ali da je dana 17.11.2014. godine iz moralnih razloga obavestio šefa o učinjenom, nakon čega je o predmetnom događaju obaveštena i policija. Pred Osnovnim javnim tužilaštvom u Zeječaru tužiocu je odloženo krivično gonjenje uz obavezu da najkasnije do 30.06.2015. godine uplati iznos od 15.000,00 dinara u humanitarne svrhe, nakon čega je primenjeno načelo oportuniteta i krivična prijava odbačena.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su poništili osporeno rešenje prvotuženog i naložili tuženima da tužioca vrate na rad. Drugostepeni sud je za razlog naveo da tužilac nije osuđen za krivično delo, te mu ugovor o radu nije mogao biti otkazan sa osnova iz tačke 13. alineja 4. ugovora o radu, odnosno što je učinio radnju na radu ili u vezi sa radom koja sadrži elemente krivičnog dela. Pritom, pravilno ukazuje i da za to nema osnova ni u odredbama Zakona o radu. Odredbom člana 179. stav 3. tačka 5. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014) bilo je propisano da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu ako njegovo ponašanje predstavlja radnju izvršenja krivičnog dela učinjenog na radu i u vezi sa radom, nezavisno od toga da li je protiv zaposlenog pokrenut krivični postupka za krivično delo. Odlukom Ustavnog suda Uz 424/14 od 17.11.2016. godine, utvrđeno je da navedena odredba Zakona o radu nije u saglasnosti sa Ustavom i da, na osnovu člana 168. stav 3. Ustava prestaje da važi danom objavljivanja u službenom glasniku. Navedena odluka objavljena je u „Službenom glasniku Republike Srbije“ broj 13/17 dana 24.02.2017. godine. Odredbom člana 60. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, propisano je da se zakoni i drugi opšti akti, za koje je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ne mogu primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako do tog dana nisu pravnosnažno rešeni. Kako je u ovom postupku raspravljano o zakonitosti osporenog rešenja, to je pravilno drugostepeni sud u donošenju pravnosnažne presude imao u vidu da je navedena odredba Zakona o radu prestala da važi kao neustavna, te se ne može primeniti ni kao osnov za ocenu zakonitosti rešenja o prestanku radnog odnosa od strane suda u parničnom postupku.

Neosnovano su navodi revidenta da je u postupku donošenja osporenog rešenja utvrđivao da li postoji krivično delo, ali ne radi utvrđivanja krivičnopravne odgovornosti zaposlenog, već radi primene propisa o odgovornosti zbog povrede radne obaveze za kvalifikaciju povrede. Ovo stoga, što poslodavac svakako nije ovlašćen da samostalno ceni da li ponašanje zaposlenog predstavlja radnju izvršenja krivičnog dela učinjenog na radu i u vezi sa radom.

Ugovorom o radu koji je zaključen između tužioca i prvotuženog u tački 13. alineje 5. predviđeno je i da poslodavac zaposlenom može da otkaže ugovor o radu ako zaposleni svojom krivicom izvrši povredu radne obaveze tako što svojim ponašanjem na radu ili u vezi sa radom poslodavcu nanosi štetu ili umanjuje ugled.

S tim u vezi, nesporno je da je tužilac izvršio radnje koje su mu osporenim rešenjem stavljene na teret, što je i sam priznao šefu svoje službe.

Međutim, nisu bili ispunjeni uslovi ni za primenu ovog otkaznog razloga. Zakon o radu ne sadrži pravilo da se kod svake povrede radne obaveze, ili nepoštovanja radne discipline obavezno otkazuje ugovor o radu. Naprotiv, član 179. stav 3. tačka 8. istog zakona propisuje primenu ovog otkaznog razloga, ako je ponašanje zaposlenog takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca, koje treba razumeti kao ponašanje koje se ne može tolerisati i koje po razumnoj oceni nepodnošljivo, dok člana 179a. Zakona, propisuje da poslodavac može zaposlenom za povredu radne obaveze ili nepoštovanje radne discipline u smislu člana 179. stav 2. i 3. ovog zakona, ako smatra da postoje olakšavajuće okolnosti ili da povreda radne obaveze, odnosno nepoštovanje radne discipline, nije takve prirode da zaposlenom treba da prestane radni odnos, umesto otkaza ugovora o radu, izrekne jednu meru predviđenu tom odredbom. Svaka povreda ne mora biti sankcionisana najtežom disciplinskom sankcijom već sve zavisi od okolnosti slučaja.

U konkretnom slučaju, prema oceni nižestepenih sudova, tuženi nije pružio dokaze da su preduzetim radnjama tužioca nastupile teže štetne posledice po njega, niti je pružio dokaze na osnovu kojih bi se moglo govoriti da je tužilac preduzimanjem navedenih radnji na bilo koji način umanjuje njegov ugled. S druge strane, tužilac je u svom izjašnjenju priznao radnje, zbog „griže savesti“ i iz istog razloga šefu prijavio šta je uradio pre disciplinskog postupka. Ovo, pri činjenici da se u konkretnom slučaju radi o tužiocu koji je dugi niz godina zaposlen kod tuženog, nižestepeni sudovi pravilno cene kao bitne činjenice na osnovu kojih nije bilo uslova za primenu ovog otkaznog razloga.

Uz sve napred izneto, sam prvotuženi je doneo rešenje br. .../....-...-... od 21.11.2014. godine kojim je pozivom na član 179a. Zakona o radu zbog učinjene povrede radne obaveze koja se tužiocu i osporenim rešenjem stavlja na teret izrečena disciplinska mera privremeno udaljenje sa rada u trajanju od 15 dana, bez prava na naknadu zarade. Prema ovoj činjenici utvrđenoj od strane prvostepenog suda, osporeno rešenje je nezakonito i stoga što je protivno načelu da se ne može dvaput odgovarati za isto delo kao povredu radne obaveze, odnosno discipline.

Neosnovano se u reviziji ističe da je presuda neizvršiva imajući u vidu statusne promene kod prvotuženog, te da se tužena dva odvojena pravna lica. U situaciji kada je poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu doneto od strane prvotuženog, kao posledicu sud na zahtev zaposlenog određuje njegovo vraćanje na rad po odredbi člana 191. Zakona o radu, u konkretnom slučaju kod revidenta. Na taj način se vrši reintegracija zaposlenog u radni proces, i njegov radnopravni status se vraća u stanje pre donošenja poništenog rešenja. Okolnosti na koje ukazuje revident nisu od značaja za vraćanje tužioca na rad, već na njegov raspored na radno mesto, na šta se presudom ne utiče. Upravo zbog okolnosti na koje je revident ukazao obavezana su oba tužena na vraćanje tužioca na rad.

Iz navedenih razloga revizija tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd je neosnovana, te je primenom odredbe člana 414. ZPP odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić