Protiv navedene presude tužioci su blagovremeno preko punomoćnika izjavili reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04, 111/09 i 53/13-US) koji se u ovoj parnici primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 55/14) i nalazi da je revizija osnovana.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, Sindikat MBS N. je 03.07.2006. godine doneo odluku o stupanju u štrajk upozorenja, a dana 21.07.2006. godine odluku o stupanju u štrajk. Štrajk je otpočeo dana 26.07.2006. godine po dolasku radnika na rad, a kao mesto štrajka određen je krug preduzeća bez bližeg određenja mesta na kome će se održati. Prvih dana štrajk se odvijao u blizini kapije preduzeća i radnici su povremeno prilazili kapiji a nakon nekoliko dana štrajka generalni direktor je počeo da donosi rešenja o suspenziji, kasnije rešenja o otkazu ugovora o radu zaposlenima, pa su tako doneta i rešenja za tužioce. Tužioci nisu bili organizatori, niti članovi štrajkačkog odbora. Inspekcija rada je na samom početku štrajka 01.08.2006. godine bila u fabrici, sačinjen je zapisnik, predsednik štrajkačkog odbora je bio G.R. predsednik Sindikata N.kod tuženog i lice koje je štrajk organizovalo i imalo presudan uticaj na sve odluke koje su u toku štrajka donošene. Radnici obezbeđenja tuženog N.M. i D.J. sastavili su spiskove zaposlenih koji su vršili „blokiranje“ kapije. Štrajk se odvijao na prostoru koji se nalazi oko kapije, ali su radnici bili raspoređeni kako na putu iza kapije, tako i na travnjaku koji se nalazi sa leve i desne strane puta i na tom travnjaku štrajkači nisu nikog sprečavali da prolazi.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je ocenio da tuženi nije dokazao da su zaposleni učinili povrede radne obaveze koje im se stavljaju na teret, da nije dokazao da su tužioci zaustavljali vozila, i nije naveo konkretno vozilo koje je bilo zaustavljeno od bilo kog radnika, niti se u disciplinskom postupku time bavio. Pošto je iz izvedenih dokaza utvrđeno da su se zaposleni okupljali ispred kapije, jer nije bilo dovoljno mesta da se svi skupe, neki vid blokade kapije je postojao prvog dana štrajka, i to u prepodnevnim časovima, ali kasnije blokade kapije nije bilo. Po oceni prvostepenog suda zaposleni ne može dobiti otkaz zato što je sedeo na nekoj paleti ili što je u toku štrajka stajao na kolskom prolazu, a osporena rešenja ne sadrže opis radnji kojima su tužioci blokirali kapiju i zaustavljali vozilo. Osim toga, tužioci nisu bili organizatori štrajka, ni članovi štrajkačkog odobra, štrajk nisu vodili, pa primenom pravila iz člana 18. stav 2. Zakona o štrajku iz ovog otkaznog razloga nije i mogao biti otkazan ugovor o radu.

Drugostepeni sud je održao raspravu na kojoj je ponovio dokaze izvedene u prvostepenom postupku, čitajući iskaze sa zapisnika, otklonio ponovno izvođenje dokaza saslušanjem tužilja S.B. i LJ.K. (ranije J.) u svojstvu parnične stranke i ocenom svakog dokaza posebno i svih zajedno utvrdio činjenično stanje prema kome je Sindikat MBS N. dana 12.07.2006. godine doneo odluku o stupanju u štrajk upozorenja, koja je dostavljena tuženom 03.07.2006. godine, da bi kasnije štrajkački odbor dana 20.07.2006. godine doneo odluku o stupanju u štrajk zavedenu kod tuženog pod brojem 2/399 21.02.2006. godine, kojom je određeno da će se štrajk odvijati u krugu preduzeća. Tužioci u ovom sporu su udaljeni sa rada počev od 04.08.2006. godine, jer su u dane 26.07.2006, 27.07.2006. i 28.07.2006. godine sprečili poslodavca da koristi i raspolaže sredstvima kojima je poslodavac obavljao delatnost čime su povredili pravila iz člana 18. stav 2. Zakona o štrajku pa im je rešenjima bez broja od 23.10.2006. godine poslodavac otkazao ugovor o radu zbog povrede radne obaveze iz člana 18. Zakona o štrajku, pošto je njihovo ponašanje takvo da ne mogu da nastave rad kod poslodavca. Prema razlozima sadržanim u obrazloženju naznačenih rešenja zaposleni su učesnici štrajka koji je otpočet odlukom Sindikata N. od 20.07.2006. godine, a tokom trajanja štrajka su grubo prekršili pravila Zakona o štrajku jer su tokom 26.07.2006. godine, 27.06.2006. i 28.07.2006. godine sa ostalim štrajkačima blokirali glavni kolski ulaz u krug fabrike poslodavca i onemogućili odvijanje saobraćaja iz kruga fabrike poslodavca kao i prema krugu fabrike poslodavca. Ta blodaka je trajala tri dana i imenovani zaposleni su imali u njoj aktivno učešće što je utvrđeno iz izjava službe obezbeđenja koja je dežurala na glavnom ulazu i prisustvovala događaju kao i izjava drugih zaposlenih koji imaju neposredna saznanja. Donošenju osporenih rešenja prethodilo je pismeno upozorenje zaposlenima o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu na koje su se i izjasnili.

Apelacioni sud je u obrazloženju svoje presude cenio ranije izvedene pisane dokaze i na osnovu njih utvrdio da je štrajk zakonito organizovan ali nezakonito sprovođen, jer su se zaposleni okupili uz jedinu kapiju u ulaz u krug poslodavca, odbili da se pomere, omoguće čuvaru da otvori kapiju i oslobode prolaz kako bi kamion ušao u krug poslodavca i u magacinu izvršio istovar a na istom mestu su nastavili štrajk u svim smenama nedozvoljavajući otvaranje kapije i sledeća dva dana pored 26.07.2006. godine još i 27. i 28.07.2006. godine. Tužioci su učesnici štrajka koji su svojim prisustvom u neposrednoj blizini kapije izrazili saglasnost da učestvuju u grupi koja je sprečavanjem saobraćaja u krugu preduzeća vršila pritisak na poslodavca da ispuni zahteve sadržane u odluci o kolektivnom prekidu rada. Svojim ponašanjem oni su jasno manifestovali volju da poslodavca onemoguće da raspolaže sredstvima za obavljanje delatnosti, a mogli su ili morali znati da je tako sprovedeni štrajk nezakonit. Oni nisu članovi štrajkačkog odbora, niti su usmeravali akciju i izdavali uputstva ostalim štrajkačima, ali su svojim učešćem doprineli nezakonitosti štrajka. Nezakonito učešće u štrajku ostvaruje se zajedničkom voljom i zajedničkim delovanjem učesnika, pri čemu nije nužno da svaki od njih preduzima nezakonitu radnju. Taj cilj se ostvaruje i kada prisustvom učesnik štrajku podržava nezakonito delovanje drugih učesnika štrjka. Sprečavanje poslodavaca da koristi sredstva i raspolaže sredstvima kojima obavlja delatnost ne predstavlja neznatnu povredu pravila o organizovanju štrajka, pa po oceni Apelacionog suda tužioci ne uživaju zaštitu utvrđenu odredbom člana 14. stav 1. Zakona o štrajku. Samim tim po shvatanju Apelacionog suda ispunjen je i otkazni razlog iz člana 179. tačka 3. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05) koji nastaje kada je ponašanje zaposlenog takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Na kraju, Apelacioni sud zaključuje da odredbom člana 18. stav 2. Zakona o štrajku posebno je naglašena odgovornost člana štrajkačkog odbora i učesnika u štrajku koji štrajk organizuje i vodi, pa okolnost da tužioci nisu članovi štrajkačkog odbora i vođe štrajka, ne isključuje njihovu obavezu da štrajk organizuju na način koji poslodavca ne sprečava da koristi sredstva i raspolaže sredstvima kojima obavlja delatnost.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pobijana presuda je u osporenom delu zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava usled čega je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Štrajk ili prekid rada predstavlja Ustavom garantovano osnovno socijalno pravo. Prema članu 61. Ustava Republike Srbije zaposleni imaju pravo na štrajk u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. Pravo na štrajk može biti ograničeno samo zakonom, shodno prirodi ili vrsti delatnosti. Zakon o štrajku („Službeni glasnik RS“ broj 101/05, 103/12) odredbama člana 14. stav 1. propisuje da organizovanje štrajka odnosno učešće u štrajku pod uslovima utvrđenim ovim zakonom ne predstavlja povredu radne obaveze, ne može biti osnov za pokretanje postupka za utvrđivanje disciplinske i materijalne odgovornosti zaposlenog i ne može za posledicu imati prestanak radnog odnosa zaposlenog. Za razliku od učešća u zakonitom štrajku, koje se ne može sankcionisati otkazom ugovora o radu odredbama člana 18. stav 2. Zakona o štrajku je propisano da član štrajkačkog odbora ili učesnik u štrajku koji štrajk organizuje i vodi na način kojim se ugrožava bezbednost lica i imovine ili zdravlje ljudi ili koji sprečava zaposlene koji ne učestvuju u štrajku da rade, odnosno onemogućava nastavak rada po okonanju štrajka ili sprečava poslodavca da koristi sredstva i raspolaže sredstvima kojima poslodavac obavlja delatnost, čini povredu radne dužnosti za koji se može izreći mera prestanka radnog odnosa. Navedeni otkazni razlog međutim podrazumeva da postoji konretno protivpravno postupanje i individualna odgovornost zaposlenog tokom štrajka, jer učesnik štrajka koji se ponaša po pravilima ne može snositi odgovornost za nezakonito postupanje drugih učesnika.

Nesporno je da su tužioci uz više od 200 drugih lica bili učesnici štrjka u označenom periodu, da nisu bili organizatori niti članovi štrajkačkog odbora. Drugostepeni sud je utvrdio na raspravi da je tokom prekida rada, zabranom prolaska vozila (suprotno članu 7. stav 2. Zakona o štrajku) sprečavano obavljanje delatnosti tuženog zbog čega je poslodavac imao zakonski osnov da učesnike blokade sancioniše otkazom ugovora o radu. Iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizilazi da su podnosioci revizije svojim radnjama sprečili radni proces poslodavca niti je drugostepeni sud izričito jasno utvrdio konkretno ponašanje tužilaca tokom štrajka. Drugostepeni sud nije otklanjao bilo kakve nedostatke u prethodno izvedenim dokazima, ukoliko je smatrao da ih je bilo, a zasnivanje odgovornosti tužilaca se sastoji po shvatanju Apelacionog suda na učešće u štrajku i saglašavanju sa štetnim posledicama i manfestaciji volje za onemogućavanje tuženog da raspolaže sredstvima za obavljanje delatnosti, što je suprotno sadržini osporenih rešenja o otkazu ugovora o radu kojima se podnosiocima revizije stavlja na teret aktivno učešće u onemogućavanju delatnosti tuženog blokiranjem glavne kolske ulazne kapije u krug fabrike sa ostalim štrajkačima kao i onemogućavanje soabraćaja. Zaključak drugostepenog suda da za otkaz ugovora o radu nije nužno da svaki od učesnika preduzima nezakonite radnje, bez izričitog utvrđivanja ponašanja tužilaca kritičnom prilikom, zasnovana je na pogrešnoj primeni Zakona o štrajku i Zakona o radu. Pri tom drugostepeni sud je otklonio izvođenje dokaza saslušanjem tužilaca, iako se mogao neposredno uveriti u tačnost njihovih tvrdnji njihovim ponovnim saslušanjem. Samo konretno protivpravno ponašanje učesnika štrajka prema okolnostima konkretnog slučaja može da predstavlja zakonski osnov za prestanak radnog odnosa po ovom osnovu. Imena tužilaca navedena na spisku zaposlenih koji su tri dana kao učesnici u štrajku bili na kapiji i sprečavali prolaz vozilima sud uzima kao apsolutni dokaz o njihovom aktivnom učešću u štrajku, što je suprotno u obrazloženju navedenoj činjenici da tužioci nisu lično sprečavali ulazak kamiona u krug fabrike, ali da to nije od uticaja na drugačiju odluku. Tuženi nije sproveo disciplinski postupak ni protiv jednog od zaposlenih, nije pružio ni jedan jedini dokaz da je povodom štrajka sprovodio ili pokretao disciplinski postupak. Tužioci su tokom čitavog postupka pa i kasnije isticali da su oni sankcionisani kao članovi Sindikata N., navodeći da su u spisku lica koja su radnici obezbeđenja D.J. i N.M. sačinili uneta imena i prezimena zaposlenih koji su članovi Sindikata N., te da je tako bilo uneto i ime određenih lica koja su bila na bolovanju i nisu se fizički tu nalazila o čemu je doneta pravnosnažna presuda kojom je tužbeni zahtev tih lica usvojen. Takve protivrečenosti drugostepeni sud nije otklonio, već je prostim čitanjem ranije izvedenih dokaza dao njihovu drugačiju pravnu ocenu uz zadržavanje eventualnih manjkavosti koje su mogle biti otklonjene ponovnim izvođenjem tih istih dokaza.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će razjasniti da li su tužioci u toku štrajka svaki pojedinačno svojim radnjama sprečavali tuženog da raspolaže sredstvima, onemogućavanjem ulaska i izlaska kroz kapiju poslodavca i kakvo je bilo ponašanje tuženog poslodavca u istom periodu, pa će potom ocenom svih okolnosti konkretnog slučaja oceniti da li su tužioci izvršili povredu radne dužnosti iz člana 18. stav 2. Zakona o štrajku i da li je ponašanje tužilaca takvo da ne mogu da nastave rad kod tuženog. Ukinuta je i odluka o vraćanju na rad i troškovima postupka jer zavise od ishoda glavne stvari.

Sa iznetih razloga, odlučeno je kao u izreci na osnovu člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Ljubica Milutinović,s.r.