Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 4059/21 od 21.09.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i prvostepena presuda potvrđena u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke, prvostepena presuda je preinačena u stavovima prvom i trećem izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužiocu naknadi štetu u visini razlike između pripadajuće i isplaćene zarade za period od 01.01.2017. godine do 31.12.2019. godine u iznosu od 51.809,02 dinara, odnosno u pojedinačnim mesečnim iznosima, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate i obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 67.908,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u preinačenom delu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u spornom periodu bio u radnom odnosu kod tužene na poslovima i radnim zadacima ... u zvanju “viši referent”, pri Odeljenju za opštu upravu i zajedničke poslove Opštinske uprave Opštine Lipljan, a po rešenju tužene od 01.03.2019. godine. Navedenim rešenjem, po kome je tužena vršila obračun zarade, tužiocu je određen koeficijent za obračun i isplatu plate od 8,74, uvećan po osnovu složenosti za 0,93, tako da je ukupan koeficijent 9,67. Tako utvrđena zarada tužioca uvećana je za 50% po osnovu radnog angažovanja zaposlenih na Kosovu i Metohiji na osnovu zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine. Nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko – finansijske struke utvrđena je tražena razlika zarade, i to prema prvoj varijanti u visini razlike između minimalne zarade i osnovne zarade tužioca bez uvećanja po zaključku Vlade za sporni period gde je veštak našao da visina razlike od isplaćene do pripadajuće osnovne zarade iznosi 51.809,02 dinara, dok prema drugoj varijanti visina razlike na ime tzv. „kosovskog dodatka“ iznosi 32.725,37 dinara. Veštak je naveo da prema drugoj vartijanti prikazani obračun razlike zarade koju je tužilac primio sa minulim radom i uvećanjem od 50% na ime “kosovskog dodatka” u odnosu na minimalnu zaradu potvrđuje negativnu razliku, odnosno da je zarada koju je tužilac primio veća u odnosu na minimalnu zaradu u ukupnom iznosu od 370.725,37 dinara. Tužilac je precizirao svoj tužbeni zahtev prema varijanti obračuna visine razlike između minimalne zarade i osnovne zarade tužioca bez uvećanja po zaključku Vlade.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca za traženu isplatu razlike između minimalne zarade i isplaćene zarade osnovan, pa je tužbeni zahtev usvojio.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakav stav prvostepenog suda, smatrajući da je isplaćena zarada tužiocu pravilno obračunata uz uvećanje od 50% mesečno. Takva isplata je realizovana u većem iznosu od minimalne zarade. Stoga smatra da tužilac neosnovano potražuje utuženu razliku.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata ovakvo stanovište drugostepenog suda, jer nalazi da je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Tužilac na osnovu člana 5. stav 2. Zakona o platama službenika i nameštenika u organima autonomne pokrajine i lokalne uprave („Službeni glasnik RS“, broj 113/2017, 86/2019) ima pravo na isplatu minimalne zarade. Osim toga, tužiocu, shodno Zaključku Vlade Republike Srbije broj 120- 335/2007-14 od 25.12.2008. godine i Zakonu o budžetu pripada i pravo na uvećanje pripadajuće zarade u visini od 50% mesečno na ime tzv. “kosovskog dodatka”. Prema nalazu veštaka tužiocu je obračunata plata u manjem iznosu od minimalne zarade i na taj iznos vršeno je uvećanje od 50% mesečno. Takav obračun nije pravilan. Tužilac je imao pravo na isplatu minimalne zarade i uvećanje od 50% obračunato na taj iznos. Isplaćena ukupna zarada tužiocu sa tzv. “kosovskim dodatkom” u spornom periodu je manja od iznosa koji se dobija obračunom i primenom minimalne zarade uz uvećanje iste za 50% mesečno. Stoga je pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac ima pravo na utuženu razliku zarade.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Tužiocu, prema uspehu u revizijskom postupku, primenom odredbi čl. 153, 154. i 163. ZPP pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka u ukupnom iznosu od 37.861,80 dinara, i to za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, kao i troškovi sudske takse na reviziju u iznosu od 7.944,72 dinara i na odluku o reviziji u iznosu od 11.917,08 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskom taksama.

Iz navedenih razloga, primenom člana 165. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić