Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2791/20 od 09.10.2020. godine, prvim stavom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i prvostepena presuda potvrđena. Drugim stavom izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova po žalbi, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. ZPP.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11…18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Stavom 2. istog člana propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sudu u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom presudom odlučeno je o zahtevu tužioca za isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Imajući u vidu različitu praksu Apelacionog suda u Beogradu o ovom pravnom pitanju u odnosu na ostale apelacione sudove, kao i u odnosu na pravno shvatanje Vrhovnog kasacionog suda izražeo u predmetima sa identičnim pravnim i činjeničnim stanjem, kada je u pitanju zahtev za naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, to sledi da u ovom slučaju postoji potreba odlučivanja o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, sa kojih razloga su ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP i na osnovu čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11…18/20) i utvrdio da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zasnovao radni odnos kod poslodavca prethodnika „Železnice Srbije“ A.D. Beograd ugovorom o radu od 05.02.2003. godine. Usled statusne promene kod „Železnice Srbije“ A.D. izdvajanjem uz osnivanje novih akcionarskih društava, osnovan je i tuženi AD za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“. Aneksom broj 2 ugovora o radu od 24.11.2005. godine, zaključenim između tuženog „Železnice Srbije“ A.D. Beograd i tužioca 16.09.2006. godine, kao poslodavca sledbenika i tužioca, izmenjen je ugovor o radu zaključen između „Železnice Srbije“ A.D. kao poslodavca prethodnika i zaposlenog i određeni poslovi na koje se zaposleni premešta. Tačkom 2. naznačenog aneksa ugovora o radu, određeno je da se osnovna zarada zaposlenog utvrđuje kao proizvod vrednosti jednog radnog časa od 50,95 dinara neto, koeficijenta posla 2,70 i prosečnog mesečnog fonda časova rada od 174 časa, što mesečno iznosi 23.936,31 dinara. U utuženom periodu tuženi poslodavac zaposlenima nije u obračunu zarade posebno iskazivao iznose naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora isplaćene zaposlenima po ovom osnovu. ad o zaključenja glavne rasprave nije dostavio strukturu vrednosti jednog radnog sata, u koje vreme je prema Kolektivnom ugovoru tuženog uračunata naknada za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke obračunata je visina naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora u dve varijante, primenom Opšteg kolektivnog ugovora koji je važio od septembra 1995. godine u prvoj varijanti i primenom Kolektivnog ugovora poslodavca („Službeni glasnik RS“ br. 37/95 .... 7/00), u drugoj varijanti.

Tužilac tužbom traži da mu tuženi isplate naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.02.2015. godine do 28.02.2018. godine.

Nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan imajući u vidu da Zakon o radu, kao opšti propis, predviđa pravo zaposlenog na naknadu navedenih troškova, ali da utvrđivanje uslova, visine i načina isplate prepušta autonomnom regulisanju putem zaključenja kolektivnog ugovora, te da je tužilac u skladu sa odredbom člana 57. stav 1. i 2. Kolektivnog ugovora („Službeni glasnik Železnice Srbije AD“ broj 4 od 24.03.2015. godine) naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres ostvario kroz vrednost obračunatih i isplaćenih časova rada, zbog čega ne može posebno ostvariti pravo na naknadu ovih troškova jer u konkretnom slučaju nema odgovarajućeg opšteg akta koji bi bio instrument za drugačiju realizaciju traženih naknada. Ovakvo pravno shvatanje zauzeo je i Ustavni sud u svojoj odluci Už 2779/09 od 08.09.2011. godine, donetoj po ustavnoj žalbi drugog lica u sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Članom 104. stavom 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05. 54/09, 32/13, 75/14, 13/17), propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu. Članom 118. stavom 1. tačkom 5. i 6. istog zakona, propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to: za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Članom 121. stavom 1. istog zakona propisano je da je poslodavac dužan da zaposlenom prilikom svake isplate zarade i naknade zarade dostavi obračun.

U spornom periodu bio je na snazi Kolektivni ugovor tuženog od 30.11.2002. godine („Službeni glasnik RS“ 84/02, 108/04, 112/08, 45/09, 70/10 i 46/11) sa Aneksom Kolektivnog ugovora od 26.07.2006. godine („Službeni glasnik RS“ 4/06). Pre izvršenih statusnih promena kod tužene „Železnice Srbije“ AD usvojen je Kolektivni ugovor („Službeni glasnik Železnice Srbije“ broj 4/15), kojim je članom 144. bilo propisano da stupa na snagu od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Železnice Srbije“, a da njegove odredbe koje se odnose na obračun i isplatu zarada, naknade zarada i drugih primanja zaposlenih da se primenjuju počev od 01.02.2015. godine.

Aneksom Kolektivnog ugovora tuženog („Službeni glasnik RS“, br. 4/06) članom 2. promenjen je član 57. Kolektivnog ugovora i ugovoreno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljani rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Članom 5. stavom 6. istog aneksa promenjen je član 61. i ugovoreno da je u vrednost jednog radnog časa iz stava 1. i 2. ovog člana uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas.

Članom 57. stavom 1. Kolektivnog ugovora za JP „Železnice Srbije“ AD („Službeni glasnik Železnice Srbije“, br. 4/15), čije se odredbe koje se odnose na obračun i isplatu zarada, naknade zarada i drugih primanja zaposlenih primenjuju počev od 01.02.2015. godine, propisano je da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas.

Zakonom o radu zaposlenima je dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, a poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim opštim aktom ili ugovorom utvrde visinu tih naknada i da ih prikažu u obračunskoj listi zaposlenih. Aneksom Kolektivnog ugovora iz 2006. godine i Kolektivnim ugovorom iz 2015. godine regulisano je pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora kroz vrednost jednog radnog časa, međutim, ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, s obzirom da ove naknade nisu određene u nominalnom iznosu, niti su u nominalnom iznosu iskazane u obračunskim listama za isplatu zarade tužiocu, zbog čega se ne može prihvatiti zaključak nižestepenih sudova da je tužiocu naknada troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora isplaćena kroz vrednost jednog radnog časa. Osim toga, visina naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na njihovu stručnu spremu, radno mesto i koeficijent za obračun i isplatu zarade, pa ukoliko bi se prihvatio zaključak nižestepenih sudova da je vrednost ovih troškova uračunata u vrednost jednog radnog časa, bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, tada visina naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi bila u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što ne bi bilo pravilno. Shodno navedenom moglo bi se zaključiti da je tuženi u pogledu isplate traženih naknada, zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca.

S obzirom na to da je Zakonom o radu zaposlenima dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, a poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim opštim aktom ili ugovorom utvrde visinu tih naknada i kako Aneksom Kolektivnog ugovora iz 2006. godine i Kolektivnim ugovorom iz 2015. godine nije utvrđena visina spornih naknada, to tužilac, suprotno zaključku nižestepenih sudova, može potraživati naknadu prema parametrima iz ranije kolektivnog ugovora pravnog prethodnika tuženog, kojim je utvrđena visina spornih naknada.

Kako zbog pogrešne primene materijalnog prava nižestepeni sudovi nisu cenili pravilnost obračuna i visinu traženih naknada troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, to je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u izreci.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, s obzirom da ista zavisi od odluke o glavnoj stvari.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić