Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3650/19 od 13.11.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P1 557/19 od 01.07.2019. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje kojim je tražila naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude reviziju je blagovremeno izjavila tužilja zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o istoj odlučuje u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku, a radi razmatranja pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana i radi ujednačavanja sudske prakse.

Tuženi A.D. „Železnice Srbije“ Beograd je dostavio odgovor na reviziju.

Primenom člana 404. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/13- US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 – u daljem tekstu: ZPP), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije, Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Vrhovni kasacioni sud je mišljenja da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje primenom člana 404. stav 1. ZPP imajući u vidu različitu praksu apelacionih sudova u istoj pravnoj situaciji, što ukazuje na potrebu odlučivanja o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, radi ujednačavanja sudske prakse apelacionih sudova, zbog čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijenu odluku primenom člana 408. ZPP i odlučio da je revizija tužilje osnovana.

Tužilja tužbom podnetom dana 29.12.2017. godine, a preinačenom podneskom od 17.09.2018. godine, potražuje naknadu zbog neisplaćenog regresa za godišnji odmor kao i naknadu troškova za ishranu u toku rada za period novembar 2014. godine zaključno sa novembrom 2017. godine. U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da je tužilja bila zaposlena kod tuženog A.D. „Železnice Srbije“ Beograd do 01.09.2015. godine, kada je nakon statusnih promena tuženog premeštena kod tuženog A.D. za železnički prevoz robe „Srbija kargo“ na poslove “mašinovođe“. Zaključeni ugovor o radu i njegovi aneksi predviđaju da zaposleni imaju pravo na zaradu za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zaradu po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca i druga primanja u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. Aneksom Kolektivnog ugovora je ugovoreno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora, te je izmenjena i odredba 61. Kolektivnog ugovora odredbom člana 5. stav 6. aneksa i ugovoreno je da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas. U obračunu zarade tužilje visina utuženih naknada nije iskazana u nominalnom iznosu. Sudski veštak je za sporni period uradio dve varijante obračuna i to prema odredbama Opšteg kolektivnog ugovora iz 2008. godine i prema odredbama Kolektivnog ugovora iz 1995. godine, koji je bio važeći 2002. godine, kada je tuženi A.D. „Železnice Srbije“ Beograd poslednji put isplatio troškove ishrane i regresa odvojeno od zarade i prikazao u obračunskim listovima isplaćene iznose po tim osnovima.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu po traženim osnovama sa obrazloženjem da bez obzira što visina spornih troškova nije nominalno izražena, ne znači da je poslodavac ovo pravo uskratio zaposlenima, s obzirom da je slobodnom voljom, prema navodima nižestepenog suda, učesnika kolektivnog pregovaranja baš tako ugovoreno, kao sastavni deo osnovne zarade zaposlenih, pa sporno pravo zaposlenih nije bilo utvrđeno na nepovoljniji način opštim aktima tuženog od načina propisanog odredbom člana 118. Zakona o radu. Nižestepeni sudovi su mišljenja da nema odgovarajućeg akta koji bi bio instrument za drugačiju realizaciju traženih naknada jer se Opšti kolektivni ugovor iz 2008. godine i Kolektivni ugovor iz 1995. godine ne mogu primeniti u konkretnom slučaju budući da nijedan nije bio na pravnoj snazi u utuženom periodu.

Revizijom tužilje se osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u postupku pred nižestepenim sudovima, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS”, broj 61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Aneksom Kolektivnog ugovora tuženog („Službeni glasnik RS“, broj 4/06), odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. Aneksa izmenjena je i odredba člana 61, pa je određena vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade za januar-juni 2006. godine u visini 53,50 dinara, a za period juli-decembar 2006. godine 56,00 dinara. Članom 5. stav 6. Aneksa propisano je da je u vrednost jednog radnog časa iz stava 1. i 2. ovog člana uključena i vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan radni čas. Iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima.

Kako je počev od 01.01.2006. godine zaposlenima dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada koji mogu biti veći ili manji od naknada predviđenih Opštim kolektivnim ugovorom. Pri tom, visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. U konkretnom slučaju, tuženi u toku postupka nije dostavio sudu odluku o visini ovih naknada, kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se osnovano može zaključiti da odluku nije ni doneo. To ne isključuje pravo tužilje na isplatu ovih naknada. Ne može se prihvatiti zaključak nižestepenih sudova da su zaposlenima, pa i tužilji, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nije izjasnio o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i troškova za ishranu u toku rada nominalno iskazao u platnoj listi tužilje, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Na osnovu iznetog, moglo bi se zaključiti da je tuženi u pogledu isplate navedenih naknada, zakonske odredbe primenjivao na štetu tužilje. Obzirom da Aneks kolektivnog ugovora tuženog ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu ovih naknada, tužilja može potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora. Tužilja je tužbeni zahtev postavila u visini iznosa naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora utvrđenih na osnovu nalaza i mišljenja veštaka primenom navedenih parametara, i to prema obe varijante nalaza.

Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić