.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1302/2021
12.07.2022. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Katarine Manojlović Andrić, predsednika veća, Gordane Džakula i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Bora Ristić, advokat iz ..., protiv tuženog JP za grejanje, održavanje stambenih i poslovnih prostorija „Novi dom“ Vranje, čiji je punomoćnik Davor Jovanović, advokat iz ..., radi poništaja rešenja, utvrđenja i naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 383/2020 od 02.03.2021. godine, u sednici veća održanoj 12.07.2022. godine, doneo je
R E Š E NJ E
USVAJA SE revizija tuženog, UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1 383/2020 od 02.03.2021. godine i predmet vraća drugostepenom sudu na ponovno suđenje.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Vranju P1 242/19 od 02.12.2019. godine, stavom prvim izreke, poništeni su kao nezakoniti aneks 1 o ispravci ugovora o radu broj .. od 07.04.2016. godine, zaveden kod tuženog pod brojem .. od 15.11.2016. godine i rešenje o otkazu ugovora o radu tuženog broj .. od 15.11.2016. godine, kojim je tužiocu prestao radni odnos zasnovan na određeno vreme zaključno sa 06.11.2016. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je prema tuženom da je radni odnos na određeno vreme tužioca prerastao u radni odnos na neodređeno vreme počev od 06.11.2016. godine. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu isplati na ime naknade štete zbog nemogućnosti vraćanja na rad iznos od šest zarada zaposlenog – tužioca u iznosu od po 64.764,26 dinara, što ukupno iznosi 388.585,56 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 02.12.2019. godine kao dana donošenja presude pa do isplate u roku od osam dana. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca za isplatu veće naknade štete od dosuđene u stavu trećem izreke a do iznosa od 12 bruto zarada od po 68.886,23 dinara kao i za kamatu na odbijeni iznos. Stavom petim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu plati troškove parničnog postupka u iznosu od 239.642,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 383/2020 od 02.03.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu četvrtom izreke tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog nemogućnosti vraćanja na rad isplati iznos od šest zarada tužioca od po 64.764,26 dinara što ukupno iznosi 388.585,56 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 02.12.2019. godine kao dana donošenja prvostepene presude pa do konačne isplate u roku od osam dana. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu petom izreke, tako što je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 272.642,00 dinara u roku od osam dana sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 237.500,00 dinara od izvršnosti presude do konačne isplate.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18 i 18/20) – u daljem tekstu: ZPP i našao da je revizija osnovana.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog počev od 01.07.2014. godine po osnovu više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme na radnom mestu ... i to u periodu od 04.07.2014. godine do 03.10.2014. godine, od 04.10.2014. godine do 31.01.2015. godine, od 04.01.2015. godine do 03.07.2015. godine, od 04.07.2015. godine do 03.01.2016. godine, od 04.01.2016. godine do 03.03.2016. godine i od 07.04.2016. godine do 06.12.2016. godine. Tužilac i tuženi su 07.04.2016. godine zaključili ugovor o radu kojim je tužilac zasnovao radni odnos na određeno vreme počev od 07.04.2016. godine zaključno sa 06.12.2016. godine, a zatim su 15.11.2016. godine potpisali aneks o ispravci ugovora o radu od 07.04.2016. godine u kome se navodi da zaposleni zasniva radni odnos na određeno vreme za vremenski period od osam meseci i to od 07.04.2016. godine zaključno sa 06.11.2016. godine. U ponudi je, kao razlog za zaključenje aneksa ugovora o radu, navedeno da je u ugovoru o radu od 07.04.2016. godine pogrešno upisan vremenski period za koji je zasnovao radni odnos, imajući u vidu odredbu člana 37. stav 2. Zakona o radu i da je potrebno izvršiti izmenu vremenskog perioda na koji je zaposleni zasnovao radni odnos. Tužiocu je rešenjem tuženog od 15.11.2016. godine otkazan ugovor o radu i aneks ugovora o radu zbog isteka roka za koji je zasnovao radni odnos. Istim rešenjem je konstatovano da tužiocu radni odnos prestaje 06.11.2016. godine. Tužilac je tražio da se utvrdi da je došlo do preobražaja radnog odnosa budući da je radio duže od dve godine po osnovu ugovora na određeno vreme, te shodno tome da se poništi kao nezakonit aneks ugovora o radu i rešenje o otkazu ugovora o radu. Tužilac je istakao i zahtev za vraćanje na rad, ali kako je tokom prvostepenog postupka tuženi naveo da u slučaju da sud oceni da je tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu osnovan, tuženi nema mogućnost da tužioca vrati na rad, tužilac je istakao zahtev za naknadu štete umesto vraćanja na rad. Visina naknade štete je utvrđena na osnovu nalaza veštaka finansijske struke.
Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, primenom odredbe člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 75/14), nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev tužioca za prerastanje radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, zatim tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu zbog isteka roka na koji je zaključen, te zahtev za poništaj aneksa 1 o ispravci ugovora o radu od 07.04.2016. godine i zahtev za naknadu štete zbog nemogućnosti vraćanja na rad, osnovan. Naime, sudovi su zaključili da je tužilac u spornom periodu na osnovu većeg broja zaključenih ugovora o radu na određeno vreme, kontinuirano radio na istim poslovima na osnovu ugovora čije je ukupno trajanje rada bilo duže od 24 meseca. Stoga je po oceni nižestepenih sudova aktivirano pravilo o preobražaju radnog odnosa, odnosno stekli su se uslovi za prerastanje radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme.
Vrhovni kasacioni sud nalazi da u pobijanoj drugostepenoj presudi nije pravilno primenjeno materijalno pravo zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.
Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“, broj 108/13), koji je bio u primeni u vreme nastanka spornog odnosa, kao i kasnijim izmenama i dopunama, članom 27e stav 34. je propisano da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2015. godine, odnosno do 31.12.2016. godine. Izuzetno od stava 34. ovog član, radni odnos sa novim licima može se zasnovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Ukupan broj zaposlenih na određeno vreme zbog povećanog obima posla, lica angažovanih po ugovoru o delu, ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, preko omladinske i studentske zadruge i lica angažovanih po drugim osnovima, kod korisnika javnih sredstava, ne može biti veći od 10% ukupnog broja zaposlenih. Izuzetno od stava 36. ovog člana, broj zaposlenih na određeno vreme zbog povećanog obima posla, lica angažovanih po ugovoru o delu, ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, preko omladinske i studentske zadruge i lica angažovanih po drugim osnovama, kod korisnika javnih sredstava, može biti veći od 10% ukupnog broja zaposlenih, uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva (st. 35-37). Članom 105. istog zakona, propisano je da ako su odredbe drugih zakona odnosno propisa, u suprotnosti sa ovim zakonom, primenjuju se odredbe ovog zakona.
Odredbama člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...75/14) pored ostalog je propisano: da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1); da poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca (stav 2). Ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme (stav 6).
Prema stavu Vrhovnog kasacionog suda, odredbe Zakona o budžetskom sistemu kojima se propisuje zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licem radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta su lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu kojima se propisuju uslovi za preobražaj radnog odnosa sa određenog na neodređeno vreme, što proizlazi iz člana 105. Zakona o budžetskom sistemu. Naime, propisi kojima se ograničava broj zaposlenih na neodređeno vreme su imperativnog karaktera i ne mogu biti derogirani prezumpcijom preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme ako bi ona dovela do povećanja broja zaposlenih na neodređeno vreme u odnosu na maksimalno utvrđeni broj zaposlenih na neodređeno vreme kod poslodavca koji kao korisnik javnih sredstava podleže zakonskim ograničenjima.
Imajući u vidu izloženo, a kako je tuženi korisnik javnih sredstava, drugostepeni sud je propustio da ceni pravilnost prvostepene presude s obzirom na činjenicu da je citiranim odredbama Zakona o budžetskom sistemu koji je bio u primeni u vreme nastanka spornog odnosa, propisana zabrana novog zapošljavanja, odnosno zasnivanja radnog odnosa mimo prethodno pribavljene saglasnosti nadležnog organa. Stoga će sud u ponovnom postupku ispitati činjenice na koje je ukazano radi pravilne primene materijalnog prava.
Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.
Predsednik veća – sudija
Katarina Manojlović Andrić,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
