Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', broj 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povrede postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 407. stav 1. tačka 3. ZPP, na koju se ukazuje u reviziji, jer je drugostepeni sud u obavezi da drži raspravu samo u slučaju propisanim članom 369. stav 3. ZPP, odnosno ako je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka. Iz razloga pobijane drugostepene presude, proizilazi da u postupku donošenja prvostepene presude nije bilo bitnih povreda odredaba parničnog postupka, kao i da je ista zasnovana na pravilno i potpuno utvrđenom činjeničnom stanju, što ukazuje da u konkretnom slučaju nije bilo uslova za obavezno održavanje rasprave pred drugostepenim sudom u skladu sa navedenom zakonskom odredbom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu pomoćnog radnika na sakupljanju tehnološkog otpada, koji podrazumeva rad u pogonu, gde je raspoređen rešenjem od 14.01.1999. godine. Međutim, kao i drugi zaposleni tuženog, usmeno je upućivan da obavlja poslove utovara i istovara i druge poslove koje im se povere, a koja nisu bili u opisu njihovih radnih mesta, pa je postojala neizvesnost oko toga koje poslove je tužilac trebalo da radi. Zbog toga je vođena i dvostruka evidencija prisutnosti tužioca na radu, prema kojoj je tužilac izostao sa posla 06.11, 09.11, 14.11. i 15.11.2000. godine kao i 27. i 28.11.2000. godine. Kako je u pogledu 27. i 28.11.2000. godine tuženi doneo odluku da tih dana ne radi sektor proizvodnje, uz izuzetke, tužilac se obratio nadređenom radi razjašnjenja da li navedena dva dana treba da dolazi na posao. Kako je tom prilikom dobio odgovor da ne treba da dolazi, tužilac je i tih dana izostao sa posla, da bi mu osporenim rešenjem direktora tuženog od 22.12.2000. godine utvrđeno da mu je prestao radni odnos na radnom mestu pomoćni radnik na sakupljanju tehnološkog otpada, zbog neopravdanog izostanka sa posla 7 radnih dana sa prekidima u toku 3 meseca.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da se odsustvo tužioca sa rada 27.11. i 28.11.2000. godine ne može smatrati neopravdanim izostankom, te da nisu postojali uslovi za prestanak radnog odnosa tužioca po navedenom osnovu, iz kojih razloga su osporeno rešenje poništili, kao nezakonito.

Razlozi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava nisu osnovani.

Članom 108. stav 1. tačka 1. Zakona o radnim odnosima (''Službeni glasnik RS'', br. 55 od 31.12.1996. godine), koji je važio u vreme donošenja osporenog rešenja, propisano je da zaposlenom prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje otkazom ugovora o radu, od strane poslodavca i to ako je neopravdano izostao sa posla 5 radnih dana uzastopno, odnosno 7 radnih dana s prekidima u toku 3 meseca. Članom 113. stav 2. istog zakona propisano je da se zaposlenom u pisanom obliku dostavlja svako rešenje o ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti, sa obrazloženjem i poukom o pravnom leku. Članom 25. Zakona propisano je da nadležni organ donosi rešenje o raspoređivanju zaposlenog, koje obavezno sadrži razloge zbog kojih se zaposleni raspoređuje na drugo radno mesto, u drugom mestu rada ili na druge poslove.

Imajući u vidu navedene zakonske odredbe i utvrđeno činjenično stanje, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da odsustvo tužioca u dane 27. i 28.11.2000. godine ne predstavlja neopravdani izostanak sa posla, jer kod tužioca nije postojala svest o tome da njegov izostanak sa posla vodi prestanku radnog odnosa, kao neophodan uslov za postojanje navedene povrede radne obaveze, a time i osnova za prestanak radnog odnosa. Naime, neophodan uslov za zakonitost prestanka radnog odnosa iz ovog razloga je postojanje svesti zaposlenog o nedozvoljenosti takvog ponašanja, sa stanovišta radne obaveze, koji se ceni prema objektivno ispoljenim vojnim elementima i postupcima koji se očekuje od savesnog radnika. U konkretnom slučaju, prema utvrđenom činjeničnom stanju koje se u postupku po reviziji ne može ispitivati, neposredni rukovodilac tužioca je dozvolio odsustvo tužioca u dane 27. i 28.11.2000. godine, kada je doneta odluka da određeni pogoni ne rade, pa se odsustvo tužioca sa posla tih dana ne može smatrati neopravdanim.

Kako se ostalim revizijskim navodima u suštini ponavljaju žalbeni navodi, koje je po oceni ovog suda drugostepeni sud pravilno ocenio, to je iz napred navedenih razloga, a primenom člana 405. ZPP, odlučeno kao u izreci.

                                                                                           Predsednik veća – sudija

                                                                                           Ljubica Milutinović, s.r.