Protiv pravnosnažne drugostepene presude, reviziju su blagovremeno, preko punomoćnika, izjavili tužioci zbog pogrešne primene materijalnog prava, a radi razmatranja pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana i ujednačavanja aktuelne sudske prakse sudova u Republici Srbiji.

Tuženi nisu dostavili sudu odgovor na reviziju tužilaca.

U skladu sa odredbom člana 404. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 – u daljem tekstu: ZPP), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije, Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Vrhovni kasacioni sud smatra da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje propisani odredbom člana 404. stav 1. ZPP, imajući u vidu različite odluke apelacionih sudova u istoj pravnoj situaciji, što ukazuje na potrebu ujednačavanja sudske prakse apelacionih sudova, zbog čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijenu odluku primenom člana 408. ZPP i odlučio da je revizija tužilje osnovana.

Tužioci tužbom zahtevaju da im tuženi solidarno isplate naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.02.2015. do 31.03.2018. godine. U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da su tužioci bili zaposleni kod prvotuženog na neodređeno vreme, te da su nakon statusnih promena kod prvotuženog, na osnovu ponude za preuzimanje ugovora o radu, sa drugotuženim zaključili anekse ugovora o radu 28.08.2015. godine. Aneksi ugovora o radu predviđaju da zaposleni ima pravo i na druga primanja po osnovu radnog odnosa u skladu sa Kolektivnim ugovorom „Železnice Srbije“ AD, da se pod zaradom smatraju sva primanja iz radnog odnosa osim primanja iz člana 14, člana 42. stav 3. tač. 4. i 5. i da se osnovna zarada utvrđuje kao proizvod vrednosti jednog radnog časa od 66,46 dinara neto, koeficijenta posla 2,57 i prosečnog mesečnog fonda časova rada od 174 časa, što mesečno iznosi 29.719,58 dinara, uvećana za poreze i doprinose. U spornom periodu tuženi nisu dostavljali tužiocima obračun zarade koji u sebi sadrži i vrednost troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Aneksom Kolektivnog ugovora „Železnice Srbije“, koji je u primeni od 08.08.2006. godine, predviđeno je da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora, i da su ova primanja uključena u vrednost jednog radnog časa. U navedenom aneksu nije iskazana visina troškova naknade za ishranu u toku rada, niti vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili kao neosnovane tužbene zahteve tužilaca za isplatu naknade troškova po traženim osnovama. Prvostepeni sud nalazi da su potraživanja tužilaca neosnovana jer je tužiocima u vrednost zarade uračunata i naknada troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Drugostepeni sud u svojoj presudi navodi da Zakon o radu, kao matični zakon u ovoj oblasti, u odredbama člana 118. tač. 5. i 6. predviđa pravo zaposlenog na naknadu traženih troškova, ali da utvrđivanje uslova, visinu i način isplate prepušta autonomnom regulisanju putem zaključivanja kolektivnog ugovora kao opšteg akta i ugovora o radu. Kada ugovor o radu i kolektivni ugovor ne utvrđuju visinu naknade troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, već opštim aktom određuju da se oni uračunavaju u cenu radnog časa, zaposleni ne može sa uspehom potraživati posebnu isplatu novčanih iznosa po ovim osnovama, jer nema odgovarajućeg kolektivnog ugovora kao opšteg akta - instrumenta za njihovu konkretnu realizaciju. Ovo zbog toga što je Opšti kolektivni ugovor („Službeni glasnik RS“, br. 22//97...31/03) prestao da važi 24.09.2005. godine, a primena Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“, br.50/08 i 104/08) u pogledu ovih prava predviđenih članom 32. al. 6. i 7. privremeno je odložena u skladu sa Sporazumom o razvoju socijalnog dijaloga, kojim je dogovoreno da će datum početka njegove primene biti određen posebnim aneksom Opšteg kolektivnog ugovora, kako to proizlazi iz čl. 1. i 2. Aneksa broj 2 Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“, broj 8/2009), koji u međuvremenu nije zaključen.

Revizijom tužilaca se osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u postupku pred nižestepenim sudovima, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS”, br.61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Odredbom člana 2. Aneksa Kolektivnog ugovora tuženog („Sl. Glasnik RS“, br. 4/06) izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. Aneksa izmenjena je i odredba člana 61, pa je određena vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade za januar-juni 2006. godine u visini 53,50 dinara, a za period juli-decembar 2006. godine 56,00 dinara. Član 5. stav 6. Aneksa propisuje da je u vrednost jednog radnog časa iz st. 1. i 2. ovog člana uključena vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan radni čas. Na osnovu ovako predviđene vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer oni nisu iskazani u nominalnim iznosima.

Kako je počev od 01.01.2006. godine zaposlenima dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada koje mogu biti veće ili manje od naknada predviđenih Opštim kolektivnim ugovorom. Pri tome, visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, tako što troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. U konkretnom slučaju, tuženi u toku postupka nisu dostavili sudu odluku o visini ovih naknada. To ne isključuje pravo tužilaca na njihovu isplatu. Ne može se prihvatiti zaključivanje nižestepenih sudova da su zaposlenima, pa i tužiocima, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nisu izjasnili o njihovoj visini, niti su iznos naknade za regres i ishranu u toku rada nominalno iskazali u platnim listama tužilaca, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Na osnovu izloženog, moglo bi se zaključiti da su tuženi u pogledu isplate traženih naknada, zakonske odredbe primenjivali na štetu tužilaca. S obzirom na to da Aneks Kolektivnog ugovora tuženog ne sadrži konkretne odredbe o visini spornih naknada, tužioci mogu potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora tuženog.

Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić