Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilja je izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku, a radi razmatranja pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana i ujednačavanja aktuelne sudske prakse sudova u Republici Srbiji.

Imajući u vidu različitu sudsku praksu u istoj pravnoj situaciji izraženu u presudama Vrhovnog kasacionog suda na koje je revident ukazao, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, pa je radi potrebe ujednačavanja sudske prakse doneo odluku kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14) Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilje osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredbe člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP-a na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je bila u radnom odnosu kod prvotuženog na neodređeno vreme od 05.08.2004.godine, koji ugovor je nakon statusnih promena 01.09.2015. godine prenet na tuženog AD za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“, Beograd. Tužilja je obavljala poslove „ ...“. Zaključeni ugovor o radu i njegovi aneksi predviđaju da zaposleni imaju pravo na zaradu za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zaradu po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca i druga primanja u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. Aneksom Kolektivnog ugovora tuženog (''Službeni glasnik RS'' 4/06) odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora i ugovoreno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljani rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom 5. stav 6. aneksa izmenjena je odredba 61. i ugovoreno da u vrednost jednog radnog časa iz st. 1. i 2. ovog člana uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na 1 radni čas. Kolektivnim ugovorom za ''Železnice Srbije'' akcionarsko društvo (''Službeni glasnik Železnice Srbije'' 4/15) predviđeno je u članu 57. stav 2. da je u vrednost jednog radnog časa uključena vrednost naknade za ishranu u toku rada i 1/12 regresa svedena na 1 radni čas. U članu 55. propisano je da se osnovna zarada utvrđuje kao vrednost radnog časa koeficijenta posla i prosečnog mesečnog fonda časova rada od 174 časa. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast utvrđena je visina potraživanja tužilje tužilje (za period od 01.04.2015. godine do 25.12.2017. godine) na ime neisplaćene naknade troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, u dve varijante. Veštačenjem je konstatovano na osnovu uvida u obračunski list tužilje, da su tuženi obračunavali i isplaćivali osnovnu zaradu tužilji po vrednosti jednog radnog časa, s tim da tuženi nisu naknadu na ime toplog obroka i regresa prikazivali odvojeno od osnovne zarade u obračunskim listama tužilje. Prvostepeni sud je cenio nalaz i mišljenje sudskog veštaka, ali ga nije prihvatio.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu po traženim osnovama sa obrazloženjem da bez obzira što visina spornih troškova nije nominalno izražena ne znači da je poslodavac ovo pravo uskratio zaposlenima. Kao sastavni deo osnovne zarade zaposlenih sporno pravo zaposlenih nije bilo utvrđeno na nepovoljniji način opštim aktima tuženog od načina propisanih odredbom člana 118. Zakona o radu. Po oceni nižestepenih sudova nema odgovarajućeg opšteg akta koji bi bio instrument za drugačiju realizaciju traženih naknada jer se parametari sadržani u članu 32. Opšteg Kolektivnog ugovora i Kolektivni ugovori iz 1995. i 2000. godine, ne mogu primeniti u ovom slučaju.

Revizijom tužilje se osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u postupku pred nižestepenim sudovima zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS”, br.61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Aneksom Kolektivnog ugovora tuženog („Sl. Glasnik RS“, br. 4/06) odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. Aneksa izmenjena je i odredba člana 61, pa je određena vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade za januar-juni 2006 godine u visini 53,50 dinara, a za period juli-decembar 2006. godine 56,00 dinara. Članom 5. stav 6. Aneksa propisano je da u vrednost jednog radnog časa iz stava 1. i 2. ovog člana uključena je i vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan radni čas. Iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima.

Kako je počev od 01.01.2006. godine zaposlenima dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada koji mogu biti veći ili manji od naknada predviđenih Opštim kolektivnim ugovorom. Pritom, visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno, ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. U konkretnom slučaju, tuženi u toku postupka nisu dostavili sudu odluku o visini ovih naknada, kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se osnovano može zaključiti da odluku nisu ni doneli. To ne isključuje pravo tužilje na isplatu ovih naknada. Ne može se prihvatiti da su zaposlenima, pa i tužilji, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nisu izjasnili o njihovoj visini, niti su iznos naknade za regres i troškova za ishranu u toku rada nominalno iskazali u platnoj listi tužilje, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Na osnovu iznetog, moglo bi se zaključiti da su tuženi u pogledu isplate navedenih naknada, zakonske odredbe primenjivali na štetu tužilje. Obzirom da Aneks kolektivnog ugovora tuženog ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu ovih naknada, tužilja može potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora tuženog. Tužilja je tužbeni zahtev postavila u visini iznosa naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora utvrđenih na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, primenom navedenih parametara u dve varijante.

Imajući ovo u vidu, ne može se prihvatiti ni navod tuženog, kao ni zaključak drugostepenog suda, da su zaposlenima, pa i tužilji, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da tuženi nije mogao da se izjasni o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i topli obrok iskazao u platnoj listi zaposlenih (pa i tužilje), kako je to propisano članom 105. stav 1. i članom 121. stav 1. Zakona o radu.

S`obzirom na to da po oceni revizijskog suda tužilja ima pravo na traženu naknadu, ali da prvostepeni sud nije prihvatio nalaz sudskog veštaka (nije se izjasnio ni za jednu od dve predložene varijante obračuna traženih naknada iz nalaza sudskog veštaka), to su nižestepene presude morale biti ukinute.

Imajući u vidu napred navedeno prvostepeni sud će u ponovnom postupku oceniti nalaz i mišljenje veštaka na osnovu člana 8. ZPP, pa će kada utvrdi činjenično stanje, imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje u pogledu visine traženih naknada ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić