U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Marija Blagojević, advokat iz ..., protiv tuženog Privrednog društva „Alkaloid“ Veledrogerija d.o.o. iz Beograda, čiji je punomoćnik Srđan Aleksić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu i naknade štete, odlučujući o revizijama tuženog izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 517/2019 od 23.04.2020. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 624/21 od 24.02.2022. godine, u sednici održanoj 29.03.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJAJU SE kao neosnovane revizije tuženog izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 517/2019 od 23.04.2020. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 624/21 od 24.02.2022. godine.

ODBIJAJU SE zahtevi tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka, kao neosnovani.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1 1413/15 od 13.09.2018. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje i poništeno kao nezakonito rešenje tuženog broj ../15 od 23.02.2015. godine (pogrešno označeno kao ../14 od 27.09.2014. godine), kojim je otkazan ugovor o radu tužilji, zbog povrede radne obaveze i nepoštovanja radne discipline. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa isplati za 2015, 2016. i 2017. godinu, pojedinačno opredeljene iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade štete umesto reintregracije isplati 14 zarada, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do konačne isplate, dok je za veći iznos od dosuđenog, a do traženog iznosa od 391.608,00 dinara tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime parničnih troškova isplati ukupan iznos od 167.000,00 dinara, od čega iznos od 159.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 517/19 od 23.04.2020. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom i drugom izreke i u tom delu odbijena kao neosnovana žalba tuženog. Stavom drugim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavu trećem i četvrtom izreke i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1 1026/20 od 22.10.2020. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezan tuženi da tužilji na ime naknade štete umesto reintegracije zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu, isplati ukupan iznos od 507.824,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do konačne isplate, dok je za veći iznos od dosuđenog, a do traženog iznosa od 785.624,40 dinara, tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime parničnih troškova isplati ukupan iznos od 201.500,00 dinara, od čega na iznos od 193.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 624/21 od 30.06.2021. godine, preinačena je prvostepena presuda, tako što je obavezan tuženi da tužilji na ime naknade štete umesto reintegracije isplati ukupan iznos od 253.912,00 dinara, što je ukupno osam zarada zaposlenog sa zakonskom zateznom kamatom od 28.05.2021. godine do isplate, dok je zahtev za kamatu počev od 25.03.2015. godine do 27.05.2021. godine, kao i zahtev za veći iznos od dosuđenog, a do traženog iznosa od 785.624,40 dinara, odbijen kao neosnovan i obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 201.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do konačne isplate.

Dopunskim rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž1 624/21 od 24.02.2022. godine, obavezan je tuženi da tužilji pored dosuđenih iznosa stavom drugim presude Apelacionog suda u Nišu od 30.06.2021. godine, naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od još 9.750,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do konačne isplate.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda donetih u drugom stepenu, revizije je blagovremeno izjavio tuženi zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijane presude na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... i 18/20) i utvrdio da su revizije neosnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, niti je došlo do propusta u primeni ili do nepravilne primene odredaba ovog zakona, zbog čega nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijama tuženog ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena kod tuženog na poslovima ... . Rešenjem broj ../15 od 23.02.2015. godine (pogrešno označenog kao broj ../14 od 27.09.2014. godine), tužilji je otkazan ugovor o radu zbog povrede radne obaveze i nepoštovanja radne discipline, predviđene članom 179. stav 2. tačka 1. i 2. Zakona o radu. Iz upozorenja od 13.02.2015. godine proizlazi da je tužilja u periodu od novembra 2014. godine do dana dostavljanja upozorenja, svojom krivicom učinila povredu radne obaveze na taj način što nije izvršavala ili je nesavesno izvršavala radne obaveze i naloge direktora, što je davala neistinite podatke i nije prijavljivala povrede kodeksa društva i narušavanje međuljudskih odnosa među zaposlenima, što je prekoračila svoja ovlašćenja i zaposlenima i licima koja nisu zaposlena kod tuženog odavala službene tajne, iznosila i prenosila podatke o poslovanju poslodavca. Tuženi smatra da je tužilja ovakvim ponašanjem učinila povredu radne obaveze, nepoštovanje radne discipline, zbog čega je doneo osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu. Međutim, nižestepeni sudovi su ocenom dokaza izvedenih u toku prvostepenog postupka utvrdili da je tužilja radne naloge blagovremeno i u potpunosti obavljala u skladu sa opisom svog radnog mesta, a da tuženi nije dokazao da je tužilja svojom krivicom i ponašanjem eventualno ugrozila redovan rad i poslovni uspeh tuženog, da je odavala poslovne tajne bivšem menadžeru, odnosno da nije izvršavala ili je nesavesno izvršavala svoje radne obaveze. Iz ovih razloga usvojili su tužbeni zahtev tužilje i poništili osporeno rešenje. Kako je tužilji nezakonito prestao radni odnos, sudovi su obavezali tuženog da tužilji isplati i materijalnu štetu na ime izgubljene zarade, kao i naknadu štete umesto vraćanja na rad kod tuženog, u smislu odredbe člana 191. Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužilje.

Odredbom člana 179. stav 2. tačka 1. i 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05... 75/14), propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze i ako zloupotrebi položaj ili prekorači ovlašćenja.

Saglasno navedenoj zakonskoj odredbi, proizlazi da je krivica osnov odgovornosti zaposlenog za povredu radne discipline, odnosno da zaposleni odgovara za povredu radne obaveze samo ako se u postupku koji prethodi donošenju otkaza ugovora o radu, utvrdi njegova krivica za učinjenu povredu radne obaveze. Pri tome teret dokazivanja postojanja činjenica koje formiraju otkazni razlog je na strani poslodavca. U konkretnom slučaju, tuženi nije dokazao da je tužilja izvršila bilo koju od povreda radnih obaveza zbog kojih joj je kod tuženog prestao radni odnos, niti u čemu se sastoji krivica tužilje. Naime, imajući u vidu da je tužilja obavljala poslove ... kod tuženog, te opis poslova ovog radnog mesta, ne proizlazi da je obaveza tužilje bila da prijavljuje narušene međuljudske odnose, kašnjenja na posao i korišćenje alkohola od strane drugih zaposlenih. Takođe, pravilno su nižestepeni sudovi ocenili i da tuženi nije dokazao da je tužilja nesavesno izvršavala svoje radne obaveze, s obzirom da na njen rad nije bilo primedbi, niti je tuženi za svoje tvrdnje dostavio dokaze iz kojih bi se izveo drugačiji zaključak.

Takođe, suprotno navodima revizije, tokom postupka nije utvrđeno da je tužilja u komunikaciji sa bivšim menadžerom regionalnog centra odala neku poslovnu tajnu i time ugrozila poslovanje tuženog ili mu prouzrokovala štetu, pri čemu poslodavac ne sme da zadire u privatnost zaposlenih time što će im zabranjivati komunikaciju sa određenim licima, ukoliko ista nije u vezi sa izvršavanjem radnih obaveza, kako su pravilno zaključili sudovi.

Iz navedenih razloga i prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda pravilna je odluka kojom je osporeno rešenje poništeno kao nezakonito.

Takođe, ukoliko je zaposlenom bez pravnog osnova prestao radni odnos, on ima pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i na naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada zaposlenog, ukoliko ne zahteva da se vrati na rad kod poslodavca, u smislu člana 191. stav 1, 2, 3. i 5. Zakona o radu. U konkretnom slučaju, tužilja je istakla zahtev za naknadu štete po oba osnova i pravilno su joj nižestepeni sudovi i ovaj deo tužbenog zahteva usvojili u dosuđenim iznosima, imajući u vidu da zbog nezakonitog otkaza nije mogla da obavlja rad i ostvaruje zaradu, a da nakon poništaja nezakonitog rešenja o otkazu ne želi da se vrati na rad kod tuženog.

Suprotno navodima revizije, pravilno je primenjeno materijalno pravo i utvrđena visina naknade materijalne štete na ime izgubljene zarade na osnovu nalaza veštaka koji je obračun izvršio prema ugovorenoj zaradi tužilje uvećanoj za minuli rad, u skladu sa stavom 2. i 3. člana 191. Zakona o radu.

S obzirom da je tužilji bez pravnog osnova prestao radni odnos i da ne želi da se vrati na rad kod tuženog, ima pravo da zahteva naknadu štete umesto reintegracije, što je i učinila, pa je pravilno drugostepeni sud ceneći sve okolnosti konkretnog slučaja (vreme provedeno na radu kod tuženog, broj izdržavanih članova porodice, godine života), dosudio naknadu štete umesto vraćanja na rad u visini od osam mesečnih zarada tužilje, u smislu člana 191. stav 5. Zakona o radu.

Imajući u vidu prethodno, neosnovani su navodi revizije kojima se ukazuje da se navedeni vidovi štete zbog nezakonitog otkaza međusobno isključuju, te da tužilja nije mogla tražiti naknadu štete po oba osnova.

Sa izloženog, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Pravilno je doneta i odluka o troškovima postupka, a na osnovu odredbe člana 153. stav 2. ZPP. Tuženom nije dosuđena tražena naknada troškova revizijskog postupka, s obzirom da sa revizijama nije uspeo u ovom postupku, primenom člana 165. stav 1. u vezi člana 153. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić