U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Katarine Manojlović Andrić, predsednika veća, Slađane Nakić Momirović i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji su punomoćnici Aleksandar Petrović i Bojana Đorđević, advokati iz ..., protiv tuženog „BG HALA“ d.o.o. Novi Beograd, koga zastupa Gradsko javno pravobranilaštvo iz Beograda, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2239/17 od 28.01.2019. godine, u sednici održanoj 19.06.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2239/17 od 28.01.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 12477/10 od 16.11.2016. godine, stavom prvim izreke, usvojen je kao osnovan tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da isplati tužiocu na ime naknade štete zbog izgubljene zarade za period 01.01.2007. godine zaključno sa oktobrom 2011. godine, novčane iznose sa zateznom kamatom bliže navedene u ovom stavu izreke. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da na iznose iz stava prvog izreke za tužioca uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, da za tužioca uplati doprinose za osiguranje za slučaj nezaposlenosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje i doprinose za zdravstveno osiguranje Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime otpremnine isplati iznos od 161.514,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.10.2011. godine pa do konačne isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.576.950,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od nastupanja izvršnosti presude pa do isplate. Preko dosuđenog iznosa troškova pa do traženog iznosa, kao i u delu kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže da mu na troškove parničnog postupka isplati zakonsku zateznu kamatu počev od isteka paricionog roka, pa do nastupanja momenta izvršnosti, zahtev tužioca je odbijen kao neosnovan.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2239/17 od 28.01.2019, stavom prvim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da isplati tužiocu na ime naknade štete zbog izgubljene zarade za period 01.01.2007. godine zaključno sa oktobrom 2011. godine, novčane iznose sa zateznom kamatom bliže navedene u ovom stavu izreke, da na te iznose za tužioca uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, doprinose za osiguranje za slučaj nezaposlenosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje i doprinose za zdravstveno osiguranje Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje i da tužiocu na ime otpremnine isplati iznos od 161.514,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.10.2011. godine pa do konačne isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove prvostepenog parničnog postupka u iznosu od 1.200.000,00 dinara, u roku od 15 dana od prijema pismenog otpravka ove presude i stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 300.000,00 dinara, u roku od 15 dana od prijema pismenog otpravka ove presude

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog, na osnovu odluke Vlade RS broj 005-6295/-004 od 01.08.2002. godine i zaključenog ugovora o radu broj 202 od 02.08.2002. godine, radio počev od 02.08.2002. godine i to na funkciji vršioca dužnosti ... . Na tu funkciju je 16.05.2006. godine, podneo ostavku. Nakon toga izvršena je primopredaja dužnosti novom vršiocu dužnosti ... koji je na tu dužnost imenovan 19.05.2006. godine. Primopredaja je konstatovana u zapisniku o primopredaji potpisanom 26.05.2006. godine od strane tužioca i novog vršioca dužnosti ... . Rešenjem tuženog broj 34 od 13.02.2007. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu sa obrazloženjem da je podneo otkaz ugovora o radu, s tim da mu radni odnos prestane sa 31.08.2006. godine, kao poslednjim danom radnog odnosa. Navedeno rešenje o otkazu ugovora o radu od 13.02.2007. godine, poništeno je pravnosnažnom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1 349/07 od 11.03.2008. godine, kojom je i obavezan tuženi da tužioca vrati na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima, znanju i iskustvu. Tuženi tužioca nije vratio na rad i tužilac od dana donošenja navedenog rešenja od 13.02.2007. godine, ne radi kod tuženog. Rešenjem tuženog I92/GŠ od 08.11.2010. godine, s pozivom na član 179. Zakona o radu, tužiocu je otkazan ugovor o radu zaključen 26.09.2002. godine, zbog povrede radne obaveze – neopravdano izostajanje sa rada više od pet radnih dana uzastopno, te je utvrđeno da mu radni odnos prestaje 08.11.2010. godine, s tim da je prethodno tužilac primio upozorenje. Tužilac je navedeno rešenje tuženog od 08.11.2010. godine, primio ali ga nije osporio pred sudom. Rešenjem nadležnog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje od 25.01.2012. godine, tužiocu je utvrđeno pravo na starosnu penziju počev od 12.10.2011. godine. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke, uzimajući u obzir korišćenje godišnjeg odmora od 30 dana po rešenju od 26.12.2006. godine, utvrđeno je da neisplaćene zarade za radno mesto direktora za period 01.01.2007. do 12.10.2011. godine iznose ukupno 6.834.571,00 dinara, a da visina otpremnine u visini tri prosečne zarade u Republici Srbiji iznosi 161.514,00 dinara.

Odredbom člana 396. Zakona o preduzećima ("Službeni list SRJ", br. 29/96, 33/96, 29/97, 59/98, 74/99, 9/2001, 36/2002) propisano je: da direktora društvenog preduzeća bira i razrešava upravni odbor (stav 1); da u društvenom preduzeću u kome se ne obrazuje upravni odbor, direktora bira i razrešava skupština (stav 2); da ako direktor društvenog preduzeća nije izabran, upravni odbor, odnosno skupština ako upravni odbor nije obrazovan, postavlja vršioca dužnosti direktora, s pravima, dužnostima i odgovornostima direktora, na period do godinu dana (stav 3).

Odredbom člana 23. Statuta jednočlanog društva sa ograničenom odgovornošću „Beogradska arena“ broj 203 od 13.05.2003. godine, propisano je da društvo ima generalnog direktora, kao organa poslovođenja društvom, koga postavlja i razrešava upravni odbor na period od četiri godine, uz mogućnost ponovnog postavljenja na istu dužnost. Prema čanu 24. istog statuta, ako generalni direktor ne bude postavljen ili mu prestane funkcija pre isteka mandata, upravni odbor društva postaviće vršioca dužnosti generalnog direktora, koji ima sva prava i dužnosti generalnog direktora, s tim što može obavljati tu funkciju do postavljenja generalnog direktora, a najduže godinu dana od dana njegovog postavljenja.

Odredbom člana 191. stav 1. tačka 1) Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/2005) propisano je da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva. Prema stavu 2. istog člana, pored vraćanja na rad, poslodavac je dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje, a prema stavu 3. naknada štete umanjuje se za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa.

Saglasno članu 119. istog zakona, poslodavac je dužan da zaposlenom isplati, u skladu sa opštim aktom, otpremninu pri odlasku u penziju, najmanje u visini tri prosečne zarade.

Polazeći od takvog činjeničnog i pravnog stanja stvari, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu naknadi štetu zbog izgubljene zarade za utuženi period sa pripadajućim doprinosima za socijalno osiguranje i da mu isplati pripadajuću otpremninu pri odlasku u penziju.

Pravilna je ocena drugostepenog suda da je tužilac, prema citiranim odredbama Zakona o preduzećima i Statuta tuženog, funkciju odnosno poslove vršioca dužnosti ... tuženog mogao obavljati najduže godinu dana od njegovog postavljenja 2002. godine, koji rok je istekao 02.08.2003. godine. Zbog toga je neosnovan zahtev tužioca da mu tuženi naknadi materijalnu štetu u visini izgubljene zarade direktora za utuženi period nakon 02.08.2003. godine, odnosno od 01.01.2007. godine zaključno sa oktobrom 2011. godine, jer tužilac poslove vršioca dužnosti ... tuženog, u tom periodu nije obavljao niti ih je mogao obavljati. Samim tim je neosnovan i zahtev za isplatu tražene kamate i doprinosa za socijalno osiguranje, kao sporednih potraživanja.

Pravilna je i ocena drugostepenog suda da pravo na isplatu otpremnine na osnovu odredbde člana 119. stav 1. tačka1) Zakona o radu ima samo onaj zaposleni kome je radni odnos prestao radi ostvarivanja prava na penziju. Kako je radni odnos tužioca kod tuženog prestao pravnosnažnim rešenjem tuženog od 08.11.2010. godine, kojim mu je otkazan ugovora o radu zbog povrede radne obaveze i koji nije osporavao pred sudom, to mu ne pripada pravo na isplatu otpremnine pri odlasku u penziju koju je ostvario rešenjem nadležnog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje počev od 12.10.2011. godine.

Imajući u vidu izloženo, Vrhovni kasacioni sud je našao da reviziju treba odbiti kao neosnovanu, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić