Presudom Osnovnog suda u Šapcu P1 231/2011 od 16.11.2012. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je zasnovao radni odnos na određeno vreme u periodu od 25.10.2009. godine do 01.06.2010. godine, kao neosnovan. Drugim stavom izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu na ime uvećane zarade za period od 25.10.2009. godine do 01.06.2010. godine isplati i to za rad noću iznos od 29.577,60 dinara i za rad u smenama iznos od 29.577,60 dinara, kao i da mu isplati na ime naknade štete zbog nekorišćenja srazmernog dela godišnjeg odmora u 2010. godini iznos od 8.640,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na ove iznose počev od 07.06.2011. godine do isplate, kao neosnovan. Trećim stavom izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da za tužioca, za period od 25.10.2009. do 01.06.2010. godine, uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje Beograd – Filijala Š., doprinose za zdravstveno osiguranje i doprinose za slučaj nezaposlenosti. Četvrtim stavom izreke, utvrđeno je da je tužba u pogledu zahteva za priznavanje svih prava iz radnog odnosa povučena, a petim stavom izreke tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 42.820,00 dinara, dok je zahtev tuženog preko dosuđenog iznosa, do traženog iznosa od 69.820,00 dinara odbijen kao neosnovan.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1336/13 od 03.04.2015. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, trećem i usvajajućem delu stava petog izreke. Drugim stavom izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju ovaj sud kao revizijski pazi po službenoj dužnosti, a navodima da je u pobijanoj presudi primenjen Pravilnik o radu tuženog koji nije važio u spornom periodu ukazuje se na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio angažovan na poslovima obezbeđenja imovine Privrednog društva V.-Z.m.đ. DOO Š., po ugovoru koji je tuženi zaključio sa tim društvom, kao davalac usluga i to 24 časa dnevno, svaki radni dan, subotom, nedeljom i praznicima. Ovo angažovanje tužioca bilo je u periodu od 25.10.2009. godine do 01.06.2010. godine po dogovoru sa B.K. koga je tuženi angažovao za obavljanje poslova njegovog rukovodioca službe koji je angažovao potreban broj radnika za obavljanje poslova obezbeđenja imovine korisnika usluge tuženog. Tužilac nije zaključio sa tuženim ugovor o radu, niti drugi ugovor u pismenoj formi, već je faktički obavljao rad kod tuženog, radeći na poslovima obezbeđenja usluga u skladu sa ugovorom koji je zaključen sa korisnikom usluga i za taj rad je primio naknadu. Nije mu isplaćena uvećana zarada na ime noćnog rada i rada u smenama, nisu mu uplaćeni doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje, kao i doprinosi za zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti, niti je koristio godišnji odmor, srazmerno vremenu provedenom na radu. Visina ovih novčanih primanja utvrđena je veštačenjem.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da rad tužioca nije imao karakter radnog odnosa na određeno vreme, već radnog angažovanja tužioca van radnog odnosa, po osnovu ugovora tuženog sa korisnikom usluga. Nižestepeni sudovi su ocenili da se u ovom slučaju ne mogu primeniti odredbe člana 32. stav 2. Zakona o radu, jer rad tužioca kod tuženog nije imao karakteristike radnog odnosa i saglasnost poslodavca za uspostavljanje takvog radnog odnosa. Kako je neosnovan tužbeni zahtev koji se tiče utvrđenja pravnog statusa tužioca, neosnovani su i ostali tužbeni zahtevi koje je tužilac postavio u ovom sporu.

Osnovano se u reviziji tužioca ukazuje da se ovakav zaključak nižestepenih sudova zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Članom 30. st. 1, 2 i 3. Zakona o radu, važećeg u spornom periodu, propisano je da se radni odnos zasniva ugovorom o radu, koji zaključuju zaposleni i poslodavac i da se taj ugovor smatra zaključenim kad ga obe ugovorne strane potpišu. Međutim, prema članu 32. stav 2. ovog Zakona ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana, kojim je propisano da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad u pismenom obliku, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad. Radi se o pravnoj fikciji u funkciji zaštite lica sa kojim poslodavac ne zaključi ugovor o radu na zakonu propisani način, a to lice stupi na rad i obavlja određene poslove za račun poslodavca.

U konkretnom slučaju tužilac je u spornom periodu, na osnovu usmenog dogovora sa licem koje je bilo zaposleno kod tuženog na radnom mestu rukovodioca službe, obavljao za tuženog poslove obezbeđenja korisnika usluga tuženog i za te poslove primao naknadu od tuženog. Imajući u vidu te činjenice sadržinu navedenih zakonskih odredbi, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je, bez obzira na nepostojanje pismene forme ugovora, tužilac u spornom periodu bio u radnom odnosu kod tuženog, te da je bez značaja činjenica da je taj rad trajao u određenom vremenskom periodu.

Kako je tužbeni zahtev za utvrđenje postojanja radnog odnosa u određenom vremenskom periodu osnovan, to su osnovani i ostali tužbeni zahtevi za isplatu uvećane zarade za rad noću i rad u smenama i naknadu štete zbog neiskorišćenog srazmernog dela godišnjeg odmora u iznosima pravilno utvrđenim ekonomskim veštačenjem, kao i za uplatu doprinosa nadležnim fondovima na primenu članu 191. Zakona o radu.

Iz navedenih razloga primenom člana 407. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke. Preinačena je odluka o troškovima postupka primenom člana 161. stav 2. u vezi člana 149. stav 1, 150. i 159. ZPP, priznavanjem tužiocu opredeljinih troškova prvostepenog postupka na ime sastava tužbe, podnesaka, zastupanja na šest održanih ročišta i četiri odloženih, kao i na ime troškova veštačenja, za sastav žalbe i revizije, kao i na ime sudskih taksi, sve odmereno prema važećoj AT i Zakonu o sudskim taksama.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.